Запослене контролишу на полиграфу

Због сумње у лојалност предузећу све више власника фирми своје запослене шаље на полиграфско тестирање. Само у току прошле године, полиграфиста Драгиша Малишић, из приватне београдске детективске агенције „Микро”, тестирао је 702 запослених. „Пристанак” запослених на овакав вид провере, напомињу у агенцији, углавном је регулисан колективним уговорима или кодексима понашања запослених у конкретном предузећу. Потврду да, ипак, добровољно пристају на полиграфско тестирање, испитаници потписују и пре самог тестирања.

– У случају да неко од запослених не жели да потпише изјаву о добровољном пристанку на полиграфско тестирање обавештавамо послодавца о томе. У току прошле године, међутим, само је њих двадесетак одбило да се тестира. Шта је после тога било са њима не знамо с обзиром на то што се наш посао завршава када послодавца обавестимо да је његов запослени одбио да се тестира – наводи Боро Бањац, пензионисани полицијски генерал који је са Милетом Новаковићем, бившим начелником Криминалистичке полиције МУП-а, отворио детективску агенцију „Микра”.

Захтева послодаваца је, признаје Бањац, много. Најчешће им се обраћају због немилих догађаја у предузећу, углавном крађа. Послодавци, међутим, траже и да се провери лојалност запослених, да ли запослени ради и за неку другу фирму, да ли су у фирму дошли да украду неки рачунарски програм или неку другу иновацију…

На питање да ли је било случајева да неко од испитаника „падне” на полиграфу, Бањац уз уздах признаје да јесте. Будући да себе сматра професионалцем, али и због чињенице да својим клијентима гарантује дискрецију, не жели да говори која предузећа су затражила услуге његове агенције, али ни да каже на којим питањима испитаници обично „падају”.

– Полиграф често потврди сумње послодаваца. Када од десет запослених, двојица одбију да се тестирају велика је вероватноћа да су баш они учествовали у извршењу кривичног дела. Услуге полиграфског тестирања углавном траже власници приватних фирми и то широм Србије. Идемо где год нас позову. Углавном су то већи градови у Србији: Београд, Нови Сад, Суботица, Крагујевац, Ниш, Пирот – наводи Бањац.

Малишић, који је цео радни век провео тестирајући осумњичене, објашњава да полиграф функционише на принципу страха који у организму изазива психофизичке промене. Писачи у полиграфу, објашњава Малишић, који су јако осетљиви региструју сваку овакву промену, било да се ради о раду срца, крвном притиску, знојењу или протоку количине крви. Испитаник који је психофизички нормалан осећа страх од откривања учешћа у извршењу кривичног дела и то је оно што полиграф региструје.

– Да би резултати полиграфског тестирања били тачни, тестирана особа мора да буде одморна, сита, наспавана. Нагон за, рецимо, храном или спавањем јачи је од страха, па се резултати тестирања у оваквим случајевима не могу узети као меродавни. Особе са психофизичким сметњама у развоју се не тестирају зато што не разумеју питања која им се постављају, па самим тим изостаје осећај страха. Такође се не тестирају ни особе које су под дејством алкохола или наркотика – објашњава Малишић.

Резултати тестирања се, према речима нашег саговорника, очитавају слично као кардиограм. Правила када су у питању амплитуде које се током испитивања оцртавају на монитору полиграфа нема. Може да се деси, наводи Малишић, да амплитуде буду мале, а да испитаник говори истину.

Резултати полиграфског тестирања очитавају се у зависности како испитаник одреагује на критично питање. У неким случајевима се, ради провере, постављају и додатна, контролна, питања. Када добијене резултате стави у једну раван искусни полиграфиста, наводи Малишић, добија меродавне резултате.

– Најбитније је да полиграфиста на основу информација које је добио од послодавца, постави одговарајућа питања. Уколико полиграфиста не постави одговарајуће питање, кривац може да се „извуче”. Резултати полиграфског испитивања су сто одсто тачни уколико је полиграфиста поставио одговарајућа питања – наводи Малишић.

На питање да ли је, ипак, могуће преварити полиграф, Малишић одговара да јесте, али да о томе не би говорио да не би „соколио” будуће испитанике.

И док послодавци сматрају да ће полиграфским тестирањем спречити и открити учеснике у кривичном делу у свом предузећу, већина запослених са којима смо разговарали сматра да је ово драстичан пример кршења њихових права.

– Радницима се не оставља много избора. Када их послодавци приме у радни однос они су, практично, приморани да потпишу колективне уговоре у којима пристају на полиграфско тестирање уколико послодавац то од њих затражи. Одлазак на полиграф је, сам по себи, непријатан, па је то још једна отежавајућа околност – наводи један од запослених у приватној фирми који је желео да остане анониман.

-----------------------------------------------------------

Пали на полиграфу

Једна фирма у Србији тражила је полиграфско испитивање магацинских радника због нестанка робе вредне 600 евра. Пошто су сви запослени радници у магацину испитани на полиграфу, утврђено је да је чак 20 радника учествовало у крађи. Део украдене робе пронађен је код радника на које је полиграфиста указао да су извршили крађу.

-----------------------------------------------------------

Освета због незадовољства

Из своје праксе, запослени у „Микри” издвајају и случај приватне текстилне фирме из Врања у којој је нестала програмска картица из машине за обраду текстила. Картица, сама по себи није била вредна, али је њен нестанак изазвао застој у производњи и тако нанео штету предузећу. Тестирано је 15 запослених који су имали додира са машином. Утврђено је да један од њих не говори истину, а у његовој кући је пронађена картица. „Лопов” је био незадовољан статусом у фирми и хтео је да се освети газди.

Мирослава Дерикоњић