Јуриш на црвену мараму

Црна серија самоповређивања се наставља, страдао је још један прст, и то пред судом у Нишу. Човек је себи одсекао део малог прста због беспомоћности у остваривању својих захтева, као што је то недавно урадио и један штрајкач. Одакле, овде код нас, неприродно калемљење оваквог обичаја који потиче из строго хијерархизованих организација типа јакузи или мафија, у којима се тиме наглашава безначајност појединца спремног на, макар и делимично, саможртвовање у циљу очувања целине? У нашим условима, одговор мора да је или у очају или у претпостављеној ефикасности поступка.

Аутоагресија има разне облике употребљивости због постизања циљева, еротских или хетероагресивних. У погледу оних првих, одавно је уочен мазохистички карактер модних детаља као што су укоснице, минђуше, мидери, пирсинг итд., све до грозних липосукција депресивно нагомиланог сала или унутрашњег пластифицирања делова тела и других естетско-хируршких интервенција. Постоји и прелазни облик ка агресији, када већ природно изразито висока жена обује неподношљиво неудобне ципеле са штиклама педаљ високим како би надвисила мушкарца поред себе. Теже је схватити настанак аутоагресивног понашања коме је сврха борба против спољашњег угрожавања. У сваком стресу, па и оном у којем се као појединци трајно налазимо, активирају се два основна, урођена облика понашања – борба или бекство. (Може се додати и трећи, самоанестезирање или апатија, која свакако не може дати резултат на дуже стазе.) Али како применити борбу или бекство када се насупрот појединцу појављују анонимне друштвене силе и процеси. Борба против безличних, апстрактних, деперсонализованих сила је тешка, личи на борбу против ветрењача или јуришање на црвену мараму. Међутим, и бик понекад схвати у чему је ствар, па нападне тореадора.

У биолошко-психолошком смислу, парадоксално, ми смо припремљенији на стање отворене доминације, у којој власт на очигледан начин примењује силу. Принцип борба-бекство може тада бити примењен јер је идентификован извор опасности, а тиме и смер акције. Самоубиство, као екстремни облик аутоагресије, ретко је у концентрационом логору, као и у примитивним друштвима. Савремени управљачи, међутим, много су софистициранији и ефикаснији, они остају иза завесе. Они се ослањају на прихватање, а не на застарело наметање доминације. Како да се појединац бори против глорификације „тржишта” (све је на продају), „ефикасности производње” (до самоисцрпљивања радника), реклама (лажног живота), „проблема транзиције” (без посла и новца), приватизације (са отимачином и прањем новца)...? Као друга страна, наспрам обезличених, општих сила савременог тоталитаризма, нужном природном дијалектиком формира се и апстрактни, безлични појединац, који располаже само својим телом и животом. Нови светски поредак претходно се побринуо за сузбијање свих посебности, које само ометају пожељно десеточасовно исцрпљивање на несигурном радном месту.

Вечита тема развоја цивилизације, теразије расподеле моћи између појединца и општости (власти, државе), од половине прошлог века све више и све опасније нагињу се на страну државе, па и у облику наднационалне и наддржавне доминације. Као и свака друга неравнотежа, и ова је лабилна и опасна ствар. Одатле, између осталог, и епидемија депресије (психолошке аутоагресије) у најразвијенијим тоталитарним системима. Природна, животна људска агресивност не може да остане да виси у ваздуху без свог објекта. Она мора, као и друга осећања, да пронађе предмет испољавања. Ако је он недефинисан и замагљен у спољашњости, здрава агресивност мора да се врати у себе и постаје морбогена кроз психолошка (депресија, психосоматске, чак и малигне болести) или телесна испољавања (самосакаћење, до самоубиства). Уосталом, у овом последњем може се очекивати и помоћ са стране: са тајних састанака светских могула процурела (?) је информација о њиховом ставу да би укупни број становника Земље требало смањити, због „одрживог развоја”.

неуропсихијатар