Juriš na crvenu maramu

Crna serija samopovređivanja se nastavlja, stradao je još jedan prst, i to pred sudom u Nišu. Čovek je sebi odsekao deo malog prsta zbog bespomoćnosti u ostvarivanju svojih zahteva, kao što je to nedavno uradio i jedan štrajkač. Odakle, ovde kod nas, neprirodno kalemljenje ovakvog običaja koji potiče iz strogo hijerarhizovanih organizacija tipa jakuzi ili mafija, u kojima se time naglašava beznačajnost pojedinca spremnog na, makar i delimično, samožrtvovanje u cilju očuvanja celine? U našim uslovima, odgovor mora da je ili u očaju ili u pretpostavljenoj efikasnosti postupka.

Autoagresija ima razne oblike upotrebljivosti zbog postizanja ciljeva, erotskih ili heteroagresivnih. U pogledu onih prvih, odavno je uočen mazohistički karakter modnih detalja kao što su ukosnice, minđuše, mideri, pirsing itd., sve do groznih liposukcija depresivno nagomilanog sala ili unutrašnjeg plastificiranja delova tela i drugih estetsko-hirurških intervencija. Postoji i prelazni oblik ka agresiji, kada već prirodno izrazito visoka žena obuje nepodnošljivo neudobne cipele sa štiklama pedalj visokim kako bi nadvisila muškarca pored sebe. Teže je shvatiti nastanak autoagresivnog ponašanja kome je svrha borba protiv spoljašnjeg ugrožavanja. U svakom stresu, pa i onom u kojem se kao pojedinci trajno nalazimo, aktiviraju se dva osnovna, urođena oblika ponašanja – borba ili bekstvo. (Može se dodati i treći, samoanesteziranje ili apatija, koja svakako ne može dati rezultat na duže staze.) Ali kako primeniti borbu ili bekstvo kada se nasuprot pojedincu pojavljuju anonimne društvene sile i procesi. Borba protiv bezličnih, apstraktnih, depersonalizovanih sila je teška, liči na borbu protiv vetrenjača ili jurišanje na crvenu maramu. Međutim, i bik ponekad shvati u čemu je stvar, pa napadne toreadora.

U biološko-psihološkom smislu, paradoksalno, mi smo pripremljeniji na stanje otvorene dominacije, u kojoj vlast na očigledan način primenjuje silu. Princip borba-bekstvo može tada biti primenjen jer je identifikovan izvor opasnosti, a time i smer akcije. Samoubistvo, kao ekstremni oblik autoagresije, retko je u koncentracionom logoru, kao i u primitivnim društvima. Savremeni upravljači, međutim, mnogo su sofisticiraniji i efikasniji, oni ostaju iza zavese. Oni se oslanjaju na prihvatanje, a ne na zastarelo nametanje dominacije. Kako da se pojedinac bori protiv glorifikacije „tržišta” (sve je na prodaju), „efikasnosti proizvodnje” (do samoiscrpljivanja radnika), reklama (lažnog života), „problema tranzicije” (bez posla i novca), privatizacije (sa otimačinom i pranjem novca)...? Kao druga strana, naspram obezličenih, opštih sila savremenog totalitarizma, nužnom prirodnom dijalektikom formira se i apstraktni, bezlični pojedinac, koji raspolaže samo svojim telom i životom. Novi svetski poredak prethodno se pobrinuo za suzbijanje svih posebnosti, koje samo ometaju poželjno desetočasovno iscrpljivanje na nesigurnom radnom mestu.

Večita tema razvoja civilizacije, terazije raspodele moći između pojedinca i opštosti (vlasti, države), od polovine prošlog veka sve više i sve opasnije naginju se na stranu države, pa i u obliku nadnacionalne i naddržavne dominacije. Kao i svaka druga neravnoteža, i ova je labilna i opasna stvar. Odatle, između ostalog, i epidemija depresije (psihološke autoagresije) u najrazvijenijim totalitarnim sistemima. Prirodna, životna ljudska agresivnost ne može da ostane da visi u vazduhu bez svog objekta. Ona mora, kao i druga osećanja, da pronađe predmet ispoljavanja. Ako je on nedefinisan i zamagljen u spoljašnjosti, zdrava agresivnost mora da se vrati u sebe i postaje morbogena kroz psihološka (depresija, psihosomatske, čak i maligne bolesti) ili telesna ispoljavanja (samosakaćenje, do samoubistva). Uostalom, u ovom poslednjem može se očekivati i pomoć sa strane: sa tajnih sastanaka svetskih mogula procurela (?) je informacija o njihovom stavu da bi ukupni broj stanovnika Zemlje trebalo smanjiti, zbog „održivog razvoja”.

neuropsihijatar