Воли да људима доноси ведрину

Упоредо са пробама представе „Прослава”, чија премијера је заказана за вечерас у Атељеу 212, глумица Горица Поповић је у Клубу за културу Удружења Крагујевчана у Београду протеклих дана приредила и „Вече сећања на породицу Поповић”. Позната глумица потиче из уметничке породице, а њени отац, мајка, брат, стриц и тетка били су сликари. Њихови радови представљени су и на изложби у том Клубу, у Булевару Деспота Стефана 12.

– Радосна сам што је публика на једном месту могла да види шта су то Поповићи радили. Мој отац је био сликар у Крагујевачком позоришту, стриц изузетан сликар, пејзажиста. И мој недавно преминули брат је био сликар-графичар. Логично је било да приредим породичну изложбу. Поставка обухвата и радове других чланова моје породице, па и моје радове на дрвету. Морала сам да се добро емотивно саберем да бих могла ову изложбу да приредим – прича Горица Поповић.

Још у детињству испољавали сте сликарски дар, бавили се музиком. Очекивало се да будете сликарка, намеравали сте да упишете и костимографију, а завршили сте на Факултету драмских уметности?

Живела сам у таквом окружењу. Нисам могла да замислим живот без четкице, боје, конца, игле... То је моја природа. Још као дете сам то радила. У школским данима бавила сам се глумом, а на наговор пријатеља, касније сам полагала пријемни за глуму и прошла. Гурала сам кроз овај посао, стицала силна искуства, али се и враћала својој сликарској љубави. Не само тој, већ и музици, па сам правила пројекте где сам обједињавала све то, чак сам радила и костиме за представе.

Са редитељком Ивом Милошевић и бројном глумачком екипом у Атељеу 212 по истоименом филму Томаса Винтерберга радите представу „Прослава”. Прича се догађа на прослави 60. рођендана данског индустријалца. Тумачите Елзу, супругу и мајку...

„Прослава” је специфичан комад. На празничној свечаности пуној здравица на видело излазе многе мрачне ствари: расизам, инцест, сексуално злостављање у породици, самоубиство, силовање, занемаривање. Темељно смо се спремали, разговарали са стручним људима о томе шта је инцест, колико га има и зашто се крије. Покушали смо тај чвор да разрешимо, да се позабавимо тим делом свести која открива ову страшну људску природу.

За сцену је ово, свакако, осетљива тема. „Прослава” покушава да нађе одговоре и на друга питања?

У представи постоји још неколико аспеката. У ширем смислу то је и питање лажи, живљења и пристајања да живите у лажи, откривања неких ствари и остајање у једној нездравој ситуацији. Социолошки то може да буде занимљива тема, с обзиром на то да многе лажи опстају, потхрањују се, и често су наш начин живљења. Поремећених породичних односа данас има у великој мери. Очигледно је то нешто што се догађало одувек у људској историји, али мислим да разоткривање тих механизама може нешто да промени. Често живимо у некој форми, једино ту форму признајемо и приказујемо, а не разрешавамо неке битне ствари.

„Прослава” је очигледно тешка, мрачна представа. Ви, ипак, између комедије и драме бирате комедију?

У последње време да. Мислим да је то и здравије. Некако сам склона да ствари посматрам из посебног угла, колико је то могуће. Наравно да човек не може увек да се смеје, без обзира колико то желео. Мислим да ми је тај начин гледања на свет донео и склоност ка комедији. Јако ми је здраво и лепо да на сцени играм комедију и да људима донесем ведрину. Наравно да не искључујем драму и велике драмске комаде, али комедија ми је дража од осталих.

Времена су се променила. Сведоци смо експанзије телевизије, филма, компјутера. Естрада је изражена, чини се да је постала и питање престижа код младих глумица?

У наше време су неке ствари другачије вредноване, била је велика част доспети на сцену Атељеа 212, питање престижа да одгледате све представе у Београду, да прочитате нове књиге. Данас је друго време, сервирају се друге вредности. Погледајте шта се све нуди младом човеку као идеал оствареног доброг живота. Говори се о естради, морате да се појавите у граду на важним местима. Имате личности за које и не знате шта су заправо урадиле али су стално ту, присутне и онда испада да су нешто, а заправо нису. Време је донело неке нове ствари, односно површност.

Борка Требјешанин

-------------------------------------------------------

О програму ни речи

Били сте један од кандидата за место управника Атељеа 212. Нисте прошли. Да ли Вам је жао?

Жеља великог броја мојих колега је била да се кандидујем. Зато смо и написали пријаву. Победио је други кандидат. Наравно, дочекаћемо га отворених врата. Желели смо, ипак, да то буде човек из куће, с обзиром на то да је тако увек било у Атељеу 212. Данас је, међутим, таква клима да се подмирују разни аршини. Могу да кажем да ми је жао, имала сам програм. Као кандидати смо игнорисани, нико нас ништа није питао о програму. Атеље 212 је формиран и живео је као кућа која је пратила модеран европски репертоар. Јако добро смо пратили нашу домаћу литературу и драмске ауторе и открили многе младе драмске писце. Били познати по специфичном начину глумачке игре, посебном односу према глуми и игрању на сцени. Мислим да је све то временом избледело, отишло неким путевима који, можда, нису омиљени код публике. Волела бих да смо вратили нешто од старог духа Атељеа 212 што ће нови управник моћи да препозна.