Нова црква на старим темељима

Приједор – Када су усташе 1941. године срушиле цркву Успења пресвете Богородице у селу Марини, код Приједора, нико ни слутио није да ће на истом месту бити саграђена нова. После седамдесет година, на Духове, православни празник, уз саслужење владике бањалучког Јефрема и великог броја приједорских свештеника, нови храм мештанима овога дела Поткозарја предат је на употребу.

Пред сам почетак протеклог рата, 1991. године, ондашња власт и верници Марина почињу на истим темељима градњу новог храма.

– Од тада до данас прошло је пуних 18 година како смо са љубављу и вером у бољи живот градили нашу цркву и успели, што је најбитније – приповеда Благоја Бера, седамдесетогодишњи мештанин Марина, који подсећа да је ова црква никла на голој ледини. Уз помоћ виђенијих људи овога села и великог броја донатора, углавном Срба из овог краја који живе ван завичаја, прикупљена су знатна средства и црква је завршена. Њен кум је Борислав Зорић, човек који је, по казивању Бере, у храм уложио највише новца. Тако верници Доње и Горње Драготиње, Грабашнице, Стригове, Прусаца, Јутрогоште, Криве Реке и других мањих села у окружењу од сада имају место где ће се окупљати у време великих православних празника, венчавати се, крстити најмлађе...

Отварање нове цркве владика Јефрем је оценио као почетак новог духовног живота овог краја. Под Козаром, казао је он, било је двадесет порушених православних храмова, остало је још да буду обновљена четири. Најавио је и обнову манастира Ђурђевац, који је био саграђен још у средњем веку а порушен од руке Турака.

Мештани Марина нису крили задовољство што је након толико година обновљена светиња. Ипак, жале што нема младости у селу и што млади све чешће у потрази за бољим животом напуштају село.

– Нека нам цркве, али, шта вреди када у селу живе углавном стари или они који су остали нежење и старе цуре – прича Љуба Крнета. Што је најгоре, нема дома здравља, апотеке, поште и свега што је, вели Љуба, потребно човеку. За све то морају прећи и по неколико километара до суседних Брезичана.

Исто говоре и Мирко и Милка Брдар, брачни пар који у Маринима живе веома тешко, бавећи се пољопривредом. Имају двоје деце, сина Немању који је одличан ученик гимназије и Ану Марију, која ће од ове године поћи у основну школу.

– Она ми је највећа брига. Једини је првачић у нашој школи која је од нас удаљена пет километара – казује Милка и вели да ни у другим разредима није ништа боље, у клупама седи тек по неколико основаца.

Хоће ли се у Маринима и другим суседним селима демографска слика за коју годину променити набоље, то за сада нико не зна. Тек, веровати је, казују овде, да ће бити и оних који ће се полако враћати у родни крај. Ако ништа друго, бар ће се окупити на Велику Госпојину, крајем августа, када се обележава слава њиховог новосаграђеног храма.