Nova crkva na starim temeljima

Prijedor – Kada su ustaše 1941. godine srušile crkvu Uspenja presvete Bogorodice u selu Marini, kod Prijedora, niko ni slutio nije da će na istom mestu biti sagrađena nova. Posle sedamdeset godina, na Duhove, pravoslavni praznik, uz sasluženje vladike banjalučkog Jefrema i velikog broja prijedorskih sveštenika, novi hram meštanima ovoga dela Potkozarja predat je na upotrebu.

Pred sam početak proteklog rata, 1991. godine, ondašnja vlast i vernici Marina počinju na istim temeljima gradnju novog hrama.

– Od tada do danas prošlo je punih 18 godina kako smo sa ljubavlju i verom u bolji život gradili našu crkvu i uspeli, što je najbitnije – pripoveda Blagoja Bera, sedamdesetogodišnji meštanin Marina, koji podseća da je ova crkva nikla na goloj ledini. Uz pomoć viđenijih ljudi ovoga sela i velikog broja donatora, uglavnom Srba iz ovog kraja koji žive van zavičaja, prikupljena su znatna sredstva i crkva je završena. Njen kum je Borislav Zorić, čovek koji je, po kazivanju Bere, u hram uložio najviše novca. Tako vernici Donje i Gornje Dragotinje, Grabašnice, Strigove, Prusaca, Jutrogošte, Krive Reke i drugih manjih sela u okruženju od sada imaju mesto gde će se okupljati u vreme velikih pravoslavnih praznika, venčavati se, krstiti najmlađe...

Otvaranje nove crkve vladika Jefrem je ocenio kao početak novog duhovnog života ovog kraja. Pod Kozarom, kazao je on, bilo je dvadeset porušenih pravoslavnih hramova, ostalo je još da budu obnovljena četiri. Najavio je i obnovu manastira Đurđevac, koji je bio sagrađen još u srednjem veku a porušen od ruke Turaka.

Meštani Marina nisu krili zadovoljstvo što je nakon toliko godina obnovljena svetinja. Ipak, žale što nema mladosti u selu i što mladi sve češće u potrazi za boljim životom napuštaju selo.

– Neka nam crkve, ali, šta vredi kada u selu žive uglavnom stari ili oni koji su ostali neženje i stare cure – priča Ljuba Krneta. Što je najgore, nema doma zdravlja, apoteke, pošte i svega što je, veli Ljuba, potrebno čoveku. Za sve to moraju preći i po nekoliko kilometara do susednih Brezičana.

Isto govore i Mirko i Milka Brdar, bračni par koji u Marinima žive veoma teško, baveći se poljoprivredom. Imaju dvoje dece, sina Nemanju koji je odličan učenik gimnazije i Anu Mariju, koja će od ove godine poći u osnovnu školu.

– Ona mi je najveća briga. Jedini je prvačić u našoj školi koja je od nas udaljena pet kilometara – kazuje Milka i veli da ni u drugim razredima nije ništa bolje, u klupama sedi tek po nekoliko osnovaca.

Hoće li se u Marinima i drugim susednim selima demografska slika za koju godinu promeniti nabolje, to za sada niko ne zna. Tek, verovati je, kazuju ovde, da će biti i onih koji će se polako vraćati u rodni kraj. Ako ništa drugo, bar će se okupiti na Veliku Gospojinu, krajem avgusta, kada se obeležava slava njihovog novosagrađenog hrama.