Глас као дупли пас

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 9. јуна – Склон сам да мерим и друге према себи, а повремено и себе према другима, кратка је исповест вашингтонског познаника, која се нашироко потврдила у актуелном приступу САД „остатку света”. Стратези и аналитичари су овде просто обузети разматрањима колико глас Америке утиче на иностранство и туђи глас на њу.

Проигравање „дуплих пасова” помоћу гласова, показало се као изузетно сложен посао, поводом управо завршена два изјашњавања бирача за Европски парламент и власти Либана. Јер, прво је махом доживљено као „опомена” текућим унутрашњим реформама Америке, а друго као успех њених реформи у спољној политици.

Победа деснице у Европи је, наиме, протумачена као „пацка левичарењу” председника Барака Обаме, док се резултат избора у Либану тумачи као победа „проамеричке коалиције”, чему су „делимично допринеле” и акције Беле куће.

Поенте се пробирају према сопственим потребама. Лидери опозиционих републиканаца задовољни су поразом европских социјалдемократа, јер га тумаче као оспоравање и Обаминог курса коме замерају „скретање ка овде непожељном систему европске социјалдемократије”. Владајуће демократе истичу, међутим, да је остварен значајан продор ка стабилизацији, овде најважнијег и најдуготрајнијег попришта – Блиског истока.

Европа се одупрла предсказањима да ће окренути леђа капитализму, истиче коментаторка „Вашингтон поста”. Тамошњи успех деснице објашњава залагањем да се држава не разбацује новцем, што скицира и као посредно одбијање поистовећивања са Обаминим „стабилизационим пакетом”, чији опоненти га називају „владино финансијско расипање”.

Шира ситуација се пореди и с великом депресијом тридесетих година прошлог века у којој су на власт по Европи, како подсећа експерт у интернетском медију „Салон”, дошли нацисти и друге ксенофобичне снаге. Такве опасности сада нема, сматра. Указује, затим, на разлике између Америке и Европе, да би ипак оценио како тамошњи исход избора „треба да забрине” овде владајућу екипу „која је неолибералистички ’трећи пут’ наследила од Била Клинтона и Тонија Блера”.

Резултати либанских избора оцењују се овде, пак, „проширено”. У аналитичким извештајима „Њујорк тајмса”, то се огледа већ у насловима: „Победила коалиција коју подржавају САД” и „Либанско гласање, охрабрујући знак за САД”.

Истиче се притом двоструки стратешки и персонални допринос чела Беле куће исходу изјашњавања у малој, етнички и верски сложеној земљи, уклештеној између „врло неугодних” суседа, Израела и Сирије. Поприличан утицај су, сугерише се, имали недавни говор Обаме у Египту, који је најавио побољшање, дуго погоршаних, односа између Вашингтона и исламског света, као и претходни бејрутски наступ потпредседника Џозефа Бајдена (одмах после посета Сарајеву, Београду и Приштини).

Посебно се указује на Бајденово упозорење да ће Либан остати без америчке финансијске помоћи ако тријумфују „непожељни”. Тиме је, додаје „Тајмс”, вероватно допринео диференцијацији бирачког тела на присталице Запада и савезнике Хезболаха (који је у САД на листи терористичких организација), Дамаска и Техерана.

Иако у Либану предстоји компликован процес за састављање разнобојне владе, овде се надају да би тамошњи изборни исход могао да утиче и на предстојеће гласање у Ирану, у коме САД виде главног ривала у ширењу регионалног утицаја. Као и да створи нове могућности за смиривање односа између Израелаца и Палестинаца.