Две политике – једна штета

Гориво на пумпама опет је поскупело. Десети пут од Нове године. Са 72 динара у јануару до садашњих сто динара. Дотле барел, буре нафте, од око 160 литара врти се месецима око 60 долара. Курс долара после јануарског скока – смирио се. Ове две ставке изузетно су важне у израчунавању поскупљења горива по аутоматизму – сваких 15 дана. Томе ваља додати старе и нове акцизе које је држава увела ради пуњења буџета.

На све ове корекције, бар за сада, не утиче чињеница да смо продајући 51 одсто акција НИС-а Русима, државни монопол препустили страној приватној компанији. Докле – видећемо, јер се Руси већ рогуше због ниске рафинеријске цене прераде нафте. Можемо се, дакле, надати новим поскупљењима.

И нико – ништа. Држава ћути, јер ето тржиште чини своје. И што би се бунила када јој са сваким процентом поскупљења притиче више новца у касу. Потрошачима не преостаје ништа друго него да најлошије гориво у региону плаћају по монополској цени, јер је држава забранила увоз деривата.

И ту се завршава једна тужна прича енергетске политике наше владе. Опуштено, дакле.

Друга је оличена у одлуци државе, као власника, да ове године, наводно због финансијске кризе и рецесије, Електропривреди Србије не одобри ниједно поскупљење или тачније речено – кориговање цене струје. Речено – учињено. Нема поскупљења.

Газдарица држава је одлучила, наравно неселективно, преко замрзнуте цене струје да настави не само погубну економску већ и накарадну социјалну политику. Ниском ценом струје брине, тобож, о најсиромашнијим слојевима друштва, а помаже највећим потрошачима и расипницима, који са садашњом ценом електричне енергије од 3,6 до четири евро-цента по киловат-сату безбели могу да греју базене или балоне за тенис. И што би људи штедели. Они се само економски понашају. Троше и – мало плаћају.

Кога подсећати на то како је ЕПС ове зиме, баш у време оскудице руског гаса, сачувао енергетску стабилност земље и спасао нас већих искушења? Владу, министра Шкундрића или потрошаче? Да су данима постизани рекорди над рекордима у производњи? Како је ЕПС-у то пошло за руком?

Одговор је ових дана дала НБС, односно њен Центар за бонитет. Објављен је невесео податак – губитак ЕПС-а у прошлој пословној години, у којој је било две корекције цене струје, био је 25,7 милијарди динара. Било би одвећ наивно па за тај целокупан минус оклеветати само ниске цене, али суштина је у нечем другом.

Ових дана министар енергетике Петар Шкундрић најавио је улагања у електропривреду у наредних шест-седам година од око девет милијарди евра. Један део пара треба да се узајми у свету, а други да се намакне „из цене за продату електричну енергију”. Није образложио на коју је цену мислио – садашњу, неке будуће или на буџет који треба да надокнади губитак ЕПС-а.

И ту се завршава или можда тек почиње други, (о)тужан део наше енергетске приче у којој две различите политике подједнако праве велику штету овој економији, па и друштву, јер њихов газда је непоправљиво лош менаџер.