Самолечење

Грађани Србије могу да купе у свакој апотеци скоро све лекове које пожеле. У 2007. години они су из свог џепа, за самолечење, издвојили 271 милион евра, док је преко Фонда за здравствено осигурање за лекове издате на рецепт издвојено 231 милион евра. Оваква пракса је незамислива и недозвољена у било којој земљи у свету. Да ли смо због тога повлашћени или су у питању неки други интереси? Да бих одговорила на ово питање укратко ћу појаснити област потрошње лекова која је важна карика у здравственој заштити становништва.

Обим потрошње и ефекти коришћења фармацеутских препарата првенствено се прате из следећих разлога: 1) Оцене постизања жељеног ефекта терапије као и процене могућих грешака и негативних ефеката употребе лекова, 2) Коришћење фармацеутских производа има екотоксиколошки утицај на окружење, јер се фармаколошки активне супстанце после употребе излучују у канализацију и загађују воду за пиће, водене токове и земљиште и доводе до биоакумулације ових супстанци од којих су неке канцерогене. Европска комисија је 2008. године проценила да због нежељених дејстава код коришћења фармацеутских препарата у ЕУ годишње умре 196.000 људи.

Референте светске установе посебно прате потрошњу терапијске групе антибактеријских лекова. Прекомерна и медицински неоправдана потрошња ових препарата доводи до појаве резистентности бактерија на постојеће препарате, а важност правилне употребе потенцирана је могућим озбиљним негативним ефектима по здравље корисника. Према званичним подацима у 2007. години у Србији је око пет одсто становника сваки дан конзумирало дневну дозу антибиотика, односно потрошено је 46 дневних доза на хиљаду становника (ДИД). Колико се троши у ЕУ? Ево података за 2006 годину: Словенија 16, Норвешка 18, Данска 16, Бугарска 17, а Хрвати сматрају да је њихова потрошња од 22 ДИД превисока и медицински неоправдана. Због појаве резистенције посебна пажња се обраћа на потрошњу цефалоспорина, препарата из такозване прве линије, које треба примењивати само у случајевима ретких бактеријских инфекција, превасходно у болничком лечењу. Потрошња у Србији је износила 10, у Словенији 0,9, Норвешкој 0,5, Данској 0,3 ДИД. То су, иначе, они лекови које вам лекар или апотекар препоруче као израз њихове посебне пажње према вама. Посматрано у периоду од последње четири године потрошња ове подгрупе је удвостручена.

Због токсичности антибиотика њихову употребу мора да пропише и прати лекар. Оштећења бубрега, јетре, централног нервног система и других органа могућа су код неконтролисане примене, посебно код најрањивијих популација: деце и старих особа. Због тога они се свуда у свету издају искључиво уз лекарски рецепт. У САД можете у неким државама купити и ватрено оружје само уз личну карту, али антибиотик не можете купити без лекарског рецепта. Наш закон о дистрибуцији лекова, такође, у складу је са овом праксом. Закон је престао да се поштује деведесетих година када због несташице новца државне апотеке нису набављале лекове па је прећутно дозвољена продаја у приватним апотекама. Садашњи подаци указују на изузетно висок обим потрошње лекова купљених без рецепта. Какве су последице када грађани одређују терапију или када родитељи лече прехладу или кашаљ својој деци антибиотицима? Здравље становника Србије рапидно се погоршава, у последњих десет година стопа смртности од канцера је удвостручена, а не знамо узрок овако високог раста броја оболелих и умрлих. Надлежно министарство које треба да се брине о очувању здравља такође надлежно је и за надзор над радом апотека. Због чега министарство годинама не реагује на продају лекова без рецепта, када таква пракса озбиљно угрожава здравље грађана, пре свега оних најмлађих? Одговор треба потражити у области прописа који уређују политику цена лекова и критеријуме за формирање позитивне листе лекова. Ови акти, веома произвољно и нестручно написани, директно штите интересе пре свега домаћих произвођача, а самим тим и свих осталих учесника у ланцу продаје. Овако написани, они не штите интересе грађана Србије, а о ефектима по здравље становника говоре подаци о броју оболелих и умрлих.

истраживач, Економски институт, Београд