Samolečenje

Građani Srbije mogu da kupe u svakoj apoteci skoro sve lekove koje požele. U 2007. godini oni su iz svog džepa, za samolečenje, izdvojili 271 milion evra, dok je preko Fonda za zdravstveno osiguranje za lekove izdate na recept izdvojeno 231 milion evra. Ovakva praksa je nezamisliva i nedozvoljena u bilo kojoj zemlji u svetu. Da li smo zbog toga povlašćeni ili su u pitanju neki drugi interesi? Da bih odgovorila na ovo pitanje ukratko ću pojasniti oblast potrošnje lekova koja je važna karika u zdravstvenoj zaštiti stanovništva.

Obim potrošnje i efekti korišćenja farmaceutskih preparata prvenstveno se prate iz sledećih razloga: 1) Ocene postizanja željenog efekta terapije kao i procene mogućih grešaka i negativnih efekata upotrebe lekova, 2) Korišćenje farmaceutskih proizvoda ima ekotoksikološki uticaj na okruženje, jer se farmakološki aktivne supstance posle upotrebe izlučuju u kanalizaciju i zagađuju vodu za piće, vodene tokove i zemljište i dovode do bioakumulacije ovih supstanci od kojih su neke kancerogene. Evropska komisija je 2008. godine procenila da zbog neželjenih dejstava kod korišćenja farmaceutskih preparata u EU godišnje umre 196.000 ljudi.

Referente svetske ustanove posebno prate potrošnju terapijske grupe antibakterijskih lekova. Prekomerna i medicinski neopravdana potrošnja ovih preparata dovodi do pojave rezistentnosti bakterija na postojeće preparate, a važnost pravilne upotrebe potencirana je mogućim ozbiljnim negativnim efektima po zdravlje korisnika. Prema zvaničnim podacima u 2007. godini u Srbiji je oko pet odsto stanovnika svaki dan konzumiralo dnevnu dozu antibiotika, odnosno potrošeno je 46 dnevnih doza na hiljadu stanovnika (DID). Koliko se troši u EU? Evo podataka za 2006 godinu: Slovenija 16, Norveška 18, Danska 16, Bugarska 17, a Hrvati smatraju da je njihova potrošnja od 22 DID previsoka i medicinski neopravdana. Zbog pojave rezistencije posebna pažnja se obraća na potrošnju cefalosporina, preparata iz takozvane prve linije, koje treba primenjivati samo u slučajevima retkih bakterijskih infekcija, prevashodno u bolničkom lečenju. Potrošnja u Srbiji je iznosila 10, u Sloveniji 0,9, Norveškoj 0,5, Danskoj 0,3 DID. To su, inače, oni lekovi koje vam lekar ili apotekar preporuče kao izraz njihove posebne pažnje prema vama. Posmatrano u periodu od poslednje četiri godine potrošnja ove podgrupe je udvostručena.

Zbog toksičnosti antibiotika njihovu upotrebu mora da propiše i prati lekar. Oštećenja bubrega, jetre, centralnog nervnog sistema i drugih organa moguća su kod nekontrolisane primene, posebno kod najranjivijih populacija: dece i starih osoba. Zbog toga oni se svuda u svetu izdaju isključivo uz lekarski recept. U SAD možete u nekim državama kupiti i vatreno oružje samo uz ličnu kartu, ali antibiotik ne možete kupiti bez lekarskog recepta. Naš zakon o distribuciji lekova, takođe, u skladu je sa ovom praksom. Zakon je prestao da se poštuje devedesetih godina kada zbog nestašice novca državne apoteke nisu nabavljale lekove pa je prećutno dozvoljena prodaja u privatnim apotekama. Sadašnji podaci ukazuju na izuzetno visok obim potrošnje lekova kupljenih bez recepta. Kakve su posledice kada građani određuju terapiju ili kada roditelji leče prehladu ili kašalj svojoj deci antibioticima? Zdravlje stanovnika Srbije rapidno se pogoršava, u poslednjih deset godina stopa smrtnosti od kancera je udvostručena, a ne znamo uzrok ovako visokog rasta broja obolelih i umrlih. Nadležno ministarstvo koje treba da se brine o očuvanju zdravlja takođe nadležno je i za nadzor nad radom apoteka. Zbog čega ministarstvo godinama ne reaguje na prodaju lekova bez recepta, kada takva praksa ozbiljno ugrožava zdravlje građana, pre svega onih najmlađih? Odgovor treba potražiti u oblasti propisa koji uređuju politiku cena lekova i kriterijume za formiranje pozitivne liste lekova. Ovi akti, veoma proizvoljno i nestručno napisani, direktno štite interese pre svega domaćih proizvođača, a samim tim i svih ostalih učesnika u lancu prodaje. Ovako napisani, oni ne štite interese građana Srbije, a o efektima po zdravlje stanovnika govore podaci o broju obolelih i umrlih.

istraživač, Ekonomski institut, Beograd