„Лондонске скице” Дорис Лесинг

Зрењанинска „Агора”, ексклузивни издавач дела нобеловке Дорис Лесинг за српски језик, управо је објавила њену књигу прича „Лондонске скице”. Књига је средином деведесетих, када се појавила, доживела велики успех и код критике и код публике. Дорис Лесинг снажно и убедљиво, служећи се различитим перспективама, прати своје јунаке у хиперурбаној метрополи каква је Лондон.

„Те прве године коју сам провела у Енглеској, имала сам визију Лондона, које више не могу да се сетим… Био је то град из кошмара у којем сам живела годину дана. Онда се десило да су се једне вечери, док сам шетала парком, зграде, дрвеће и аутобуси стопили у предивну слику и тада сам схватила да сам коначно код куће”, записала је Лесингова 1957, откада и започиње, без престанка, да бележи запажања о Лондону. Књига „Лондонске скице” обухвата избор прича које су написане у распону од три деценије, а књигу је на српски превео Александар Бјелогрлић.

У издању Самиздата Б92 из Београда објављена је „Малвина” Мирка Ковача, а реч је о „Животопису Малвине Трифковић”, књизи која је први пут објављена у Београду 1971, у издању мале али сјајне издавачке куће „Слово љубве” (издање је распродато, па је шест година касније допуњено и обновљено; уредник Раде Војводић). У односу на то издање, ово најновије, Самиздата Б92, допуњено је и црно-белим фотографијама. Иначе, Малвина је почетком деведесетих објављена у Француској, као џепно издање у тиражу од 20.000 примерака (Payot&Rivages). У Француској је књига доживела три издања, адаптирана је и изведена као позоришна представа у Паризу. Представа „Малвина” неко време је извођена и у Атељеу 212 у Београду.

Роман се бави „трагичном судбином главне јунакиње у историјском контексту српско-хрватске мржње. Написан је архаичним српским и хрватским језиком: састоји се како из екавских, тако и из ијекавских делова, зависно од тога ко је приповедач/наратор. Главна јунакиња, као жртва сплета чудних околности, суочава се са два непремостива животна проблема: лезбијка је и православка која се заљубљује у жену католичке вере. Ковач из докумената ствара лик Малвине, која је и светица, и грешница, и мистик, и жена у којој је семе лудила…”

Роман „Животопис Малвине Трифковић”, подсећа издавач, одмах је по објављивању изазвао праву буру опречних реаговања у књижевној јавности: из разних побуда, једни су га сматрали ремек-делом, а други богохулним штивом.