Мајка и син гладују, надлежни ћуте

Ниш – Тешко оболела Миланка Илијев (81) и њен син Александар Јовчев (43) из Горње Топонице код Ниша буквално гладују и чекају најгоре. Изгубили су сваку наду да ће се нешто повољно и добро по њих догодити.

Александар Јовчев је до краја 1999. године радио у Војсци. Завршио је Војну академију, био официр наше армије, али је после девет промењених гарнизона и боравка на бројним ратиштима, одлучио да ради у цивилству, без униформе.

– Мајка ми је била сама у једној од махала Босилеграда, варошици поред Власинског језера и одлучио сам да се настаним у Нишу и њу доведем код себе. После Војске запослио сам се у Машинској индустрији, радио неколико година, онда нешто и приватно, а последње две и по године био сам запослен у једној осигуравајућој кући. Од те фирме добио сам и кредит и после подстанарског живота са мајком у Нишу купили смо кућицу, овде у оближњој Горњој Топоници – испричао нам је Александар.

Последњих дана септембра прошле године Миланка, пензионер која је радни век провела као помоћни радник на железници и у бројним угоститељским објектима, доживела је тежак шлог, прича нам њен син. Петнаестак дана била је у болници одакле је отпуштена као безнадежан случај, непокретна и у критичном стању.

– Узео сам тада, у октобру прошле године, два месеца одсуства с посла, уз велико разумевање колега и колегиница, како бих био поред мајке и неговао је. Поднео сам захтев филијали Фонда ПИО у Нишу 16. октобра за туђу негу, што је мајци следовало. Одмах сутрадан мој захтев у Нишу је обрађен и хитно послат за Београд. Од тада, до данас, иако сам се више пута обраћао писаним путем и телефоном Министарству за рад и социјалну политику, Фонду ПИО и другим органима, ниједан одговор нисам добио. Мајка има пензију од 9.080 динара и то су сва примања која имамо у кући. Ја сам у међувремену, после дужег одсуствовања с посла, добио отказ у фирми.

Сав новац од Миланкине пензије одлази за пелене, завоје и лекове. Ни динара не остаје.

– Гладујемо, буквално немамо шта да поједемо. Способан сам да радим, али не вреди, јер немам мајку коме да оставим. Притисле су нас и друге невоље – стижу рачуни за струју, воду, телефон... Ми, међутим, немамо одакле да платимо. Најновији проблем, поред мајчине тешке болести, моје и њене немоћи и глади, стигао је ових дана са захтевом да ми се одузме кућа, јер нисам платио три последње рате... Како да платим када не радим и не зарађујем – прича Александар Јовчев.

Из Фонда ПИО у Београду нити стижу одговори на захтев за туђу негу, нити било какви други одговори.

– На тражим милостињу, молим само за оно што мајци следује по закону, што је заслужила као и сви други пензионери или болесни људи у овој земљи. Али, и губим наду, све ме више обрвају најцрње мисли – рекао нам је на растанку Александар Јовчев.

Тома Тодоровић