И комуналци приватници

Јединственог рецепта за приватизацију или, како надлежни радије називају, трансформацију јавних комуналних предузећа – нема. Како због специфичности ових делатности, тако и због њихових међусобних разлика.

Приликом израде стратегије трансформације јавних комуналних предузећа мора се поћи од чињенице да ли нека комунална делатност има елементе монопола.

– За сегменте неких комуналних делатности, попут водоснабдевања и даљинског грејања, важи правило да је економски ефикасније да постоји један него више произвођача. Једна водоводна мрежа сасвим је довољна, али отвара се питање спречавања монополског понашања. Такође, неке услуге спадају у егзистенцијалне и немају алтернативу, што значи да је потребно обезбедити непрекидно снабдевање. Друге представљају јавна добра тако да би њихова понуда на тржишту била недовољна – констатује др Борис Беговић, професор економије на београдском Правном факултету и председник Центра за либерално-демократске студије.

Напомиње да при изради стратегије треба водити рачуна и о битним разликама међу комуналним предузећима, не само због делатности коју обављају већ и због величине града који опслужују. Такође, нека запошљавају хиљаде, а нека тек десетак особа.

За разлику од класичне приватизације код које се метод јавне продаје обичном стратешком инвеститору показао најпогоднијим, код комуналних делатности, указује Беговић, много је значајније партнерство јавног и приватног сектора, попут различитих облика поверавања посла, концесија (нарочито БОТ аранжмана)... А конкретни облици тог партнерства зависе од комуналне делатности, као и од величине града, односно подручја које се опслужује.

Различити су и режими обављања делатности. Велики број, према постојећем законском решењу, може а и треба да се обавља у режиму поверавања посла. То подразумева, објашњава Беговић, обавезу надметања заинтересованих за обављање одређене комуналне делатности, рецимо, за одношење смећа са одређеног подручја. На тај начин се уласком нових приватних предузећа омогућава уплив приватном капиталу у комуналне делатности.

Заједничко локалним комуналним и републичким јавним предузећима јесте то што ће пре него што усисају приватни капитал морати да прођу кроз „чистилиште”. Специфичности и затечено стање јавних комуналних предузећа, пре свега њихова организација, намећу потребу њиховог претприватизационог реструктурисања.

– Прво, потребно је раздвојити обављање основне (комуналне) и помоћних делатности. ЈКП обављају многе делатности које нису комуналне, почев од одржавања сопственог возног парка, обезбеђења објеката, па све до различитих „занатских радионица”. Тим делатностима није место у јавном сектору и треба их препустити тржишту. Надаље, потребно је, у свим случајевима у којима је то могуће, раздвојити оне комуналне делатности које имају карактер природног монопола (дистрибутивна мрежа у водоснабдевању), од оних које то немају (производња воде, на пример) и које се могу обављати у другачијем режиму, односно које се могу приватизовати различитим поступцима. Коначно, потребно је створити институционалне предуслове за ефикасну економску регулацију приватизованих монопола како би се спречило њихово монополско понашање – објашњава Беговић.

Потреба темељитог претприватизационог реструктурисања и стварање регулаторних институција, констатује „Политикин” саговорник, говори да приватизација ЈКП није посао који се може обавити преко ноћи. На то указује и искуство у приватизацији друштвених предузећа која се у Србији развукла на већ девету годину, што не говори о способности надлежних да брзо заврше ствари. Тај проблем ће, каже, бити утолико већи на локалном нивоу, јер је питање колико су локалне власти, посебно у мањим градовима, које ће имати велику улогу, у потпуности оспособљене за посао који им предстоји.