Нове ципеле, недостижан дечји сан

Бијељина - Да су све несрећне породице несрећне на свој начин, потврђује и прича породице Ивковић из села Чакловићи код Тузле. Муке Чедомира Ивковића и његове породице почеле су с ратним дешавањима у БиХ почетком деведесетих. Чедомир је са мајком морао напустити завичај у Федерацији БиХ и побећи у Бијељину, где је започео нови, избеглички живот, како каже, у туђој кући, на туђој имовини. - Није било лако, али сналазили смо се некако. Ја сам електричар и сваки дан сам нешто радио, да нешто зарадим. Није било много, али довољно да се преживи - каже Чедомир и додаје да се у међувремену оженио. Потом су дошла и деца. Бојана, која сада има дванаест година, и Богољуб, који је пре неколико дана напунио десет.

- Таман када смо помислили да смо се мало смирили, добили смо налог да морамо напустити туђу кућу. Пара да плаћаш кирију немаш. Одлучисмо да се вратимо у Чакловиће. Није лако, али шта ћеш... У ово некада српско село од стотину породица вратило се свега десетак, и то углавном старих и социјалних случајева који нису имали где друго. Нико никоме не може помоћи. Кућа у Чакловићима у којој смо живели пре рата срушена је до темеља, остао је само стари трошни помоћни објекат у који смо се сместили и ту смо ево и данас - прича Чедомир.

Упркос свему, каже, нису губили наду. Убрзо су добили донацију за обнову куће и, таман када су помислили да за њих долазе бољи дани, почињу да их сустижу нове трагедије. Најпре умире Чедомирова мајка, а потом изненада од инфаркта и супруга Сузана.

- Остадох сам са двоје нејаке деце. Деца без мајке, сирочад, шта да ти кажем. Није ми било ни до чега. Не радим, новца нема, а деца нејака. Утом се разболи и Богољуб, доби неку тешку упалу плућа, а ја без динара. Шта ћеш? Морао сам готово у бесцење да продајем оно материјала што сам добио за донацију. Тако ти и остадосмо у овој трошној кући. Електричне инсталације дотрајале, немамо ни купатила, воду доносимо са оближњег бунара, и тако из дана у дан. Зима долази, а ја немам од чега ни дрва да купим. Ложим кукурузовину - говори Чедомир кроз сузе.

Каже, најтеже му је због деце. Док већина њихових вршњака безбрижно живи дане свог детињства, њих двоје навикли на тугу, глад, хладноћу, преко ноћи одрасли, а у души деца.

Богољуб, иако има десет година, због болести и операције похађа тек први разред у основној школи у тузланском насељу Симин Хан, које је од Чакловића удаљено око четири километра.

- Тата ме сваки дан води у школу и чека да се заврши настава да би ме вратио кући, јер далеко је. У школи ми није лоше. Учи ме учитељ Ибро, али понекад ме деца задиркују, па чак и туку - прича Богољуб. На питање шта му највише недостаје и шта би волео да има, каже да би највише волио када би могао да добије нове ципеле.

Дванаестогодишња Бојана ученица је шестог разреда у истој школи. Свет око себе посматра очима пуним туге и искуства непримереног њеном узрасту. Преко њених нејаких плећа прошло је више него што би човек могао да замисли. Каже, нема ниједног уџбеника, али је, ипак, врло добар ђак. Питамо је како јој то успева:

- Препишем на часу од другарице са којом седим. Она ми да своје књиге, ја препишем, па када дођем кући поновим. Када завршим са учењем, онда помажем тати око куће. Донесем воду са бунара, оперем веш и суђе и тако те мало лакше послове - прича бојажљиво Бојана и стидљиво испод стола скрива ногу са поцепаном чарапом.

Као и свако дете, и Бојана има жеље, али се оне умногоме разликују од жеља њених вршњака.

- Желела бих да имам своје књиге и, наравно, да имамо довољно хране. Волела бих да имамо и купатило да можемо да се окупамо, а да не доносимо воду са бунара - вели Бојана.

Када смо је упитали да ли би волела још нешто, њене тужне очи за тренутак су засијале.

- Волела бих нове ципеле и нешто ново од гардеробе и неки слаткиш да се брат и ја почастимо - каже, а онда се искра у њеним очима гаси, као да осећа грижу савести, јер жели "немогуће". Много ли је?

Једино што је овој породици преостало јесте нада. Нада и вера у људе добре воље, јер ионако тежак живот био би знатно тежи да није помоћи Српске православне цркве која им за сада једина помаже.

.........................................

Контакт за породицу Ивковић:

преко СПЦ - протојереј Нико Тошић –

(99387) 61704820

Жиро рачун  је отворен у  Новој банци  Бијељина 

број: 555-053-00282203-47

Са назнаком "За породицу Ивковић"

.....................................