Закон топуза

Француска, Немачка, Италија и Велика Британија у заједничком писму објашњавају свету да су преговори о Косову завршени, јер су "исцрпљене све могућности за договор". Шеф словеначке дипломатије Рупел то пластично описује, цитирајући колегу који је на последњем састанку министара Европске уније рекао да "треба признати реалност на Косову, али тек после председничких избора у Србији".
Европске дипломате су годинама крстариле Балканом објашњавајући зашто је боље сто година преговарати него један једини дан ратовати. Најзад, није ли Европа саздана на компромисима?

До сада је елита европске политике исказивала гадљивост према "реалности" затеченој на терену - због поштовања интегритета постојећих држава и осталих идеала који чине срце и душу модерне Европе одбациване су тежње побуњених мањина свуда где би пожелеле да одвоје део територије од матичне државе. Од Грузије па до Марока, границе тих држава за Вашингтон и Брисел биле су свети ослонац мира, а преговори пут за тражење решења.

У Ирској се преговарало пола века. Упркос томе, преговарачи нису радили под притиском "крајњег рока". Исто важи за Блиски исток - зар је неко оптужио Израелце да преговарањем краду време? Седница Савета безбедности Уједињених нација на којој је председник Буш хтео да наметне "возни ред" преговора у Анаполису отказана је наврат-нанос после интервенције израелског амбасадора. Јавио је Тел Авиву да би се Израел могао наћи на тапету као кршитељ резолуције УН уколико би рок за преговоре исцурио, а разговори у Анаполису завршили у ћорсокаку. Пошто је Тел Авив подигао узбуну, САД отказују заседање Савета безбедности које су претходно сазвале. У Анаполису теку преговори. Без крајњих циљева и без крајњих рокова.

Кризна група извештава да је слично и у случају Нагорно-Карабаха. "Тројка", коју чине САД, Русија и Француска (у име ЕУ), закључила је, о питању спорне области између Азербејџана и Јерменије, да је "достигнута граница креативности", али без успеха, те да додатни сусрети не би донели ништа ново. Упркос томе, "тројка" саветује супротстављеним странама да наставе да раде заједно "како би нашле обострано прихватљиво решење". Компромис је пожељан, а "крајњи рокови" нигде нису препрека за даље преговоре, изузев у случају - Косова?

Можда је признање сецесије, наметање решења - нови курс европске политике? У том случају би Ахтисари за једно поподне могао да реши све кризе по свету и још би му остало времена да по истом рецепту "поправи" границе у Европи. Тако би реалност била призната свуда.

Таква политика има ману, а фелер није мали - ако Брисел одбаци тековине међународног права и прихвати политику "might is right" (моћ је закон), водиљу великих сила на челу са САД, онда то значи да више нема универзалних принципа који важе једнако за све. А уколико европска већина то потврди на примеру Косова, ко ће у сутрашњем свету презати да узме закон у своје руке?

У праву ће бити најјачи - ко победи у тучи, радиће шта му се прохте. Србија би могла да постане прва жртва дипломатије топуза, али сигурно не и последња.