Цвеле као повод

Била је Мира, па Муци па Цвеле . Три личности, три позоришне громаде део су полувековне историје једног несвакидашњег позоришта Атељеа 212. Они су умели да га воле и да га воде. Узимали су нам душу, богатили нас, давали нам оно мало неопходне соли која тако недостаје у свакодневном испирању мозга политичким и егзистенцијалним баналностима. Атеље 212 водили су као аутентично београдско , али и светско позориште.

Мире Траиловић више нема, нема ни Љубомира – Муција Драшкића. Светозар Цветковић Цвеле, после три мандата, после дванаест година на месту управника, уступа место човеку кога је изабрала градска комисија, игноришући жељу ансамбла. Кокан Младеновић, Нишлија цењени је редитељ, али и бивши директор Драме Народног позоришта кратког стажа.

Свој респектабилни управнички круг Светозар Цветковић је почео представом „Арт” Јасмине Резе, 15. априла 1997. у режији Алисе Стојановић. У уторак вече га је затворио „Прославом”, опором драмом Томаса Винтерберга у режији младе Иве Милошевић. И овог пута препуна сала и угледни гости. Дошао је и премијер садашњи Мирко Цветковић, али и некадашњи, Нишлија, Зоран Живковић.

Светозар Цветковић је верној премијерној публици која како рече воли да види и буде виђена одржао кратак говор да би на крају, сасвим људски рекао да га не питамо да ли му је тешко што одлази.

Цвеле једноставно има стила, има оног грађанског и градског у себи , све оно неопходно што има и Атеље 212. Било да гостује у Кањижи, у Мексико Ситију , Боготи или Паризу. Представе Атељеа 212 су сигурна победничка репрезентација духа ове земље. Такав је то театар и зато што су га водили прави људи.

Претходног дана Цветковић је позвао своје сараднике и новинаре који су више од деценије писали о овом позоришту и пратили његов рад. Добили смо материјал од неколико стотина страница. У тој дебелој књизи све је педантно убележено, свака премијера, гостовање, награде, извођачи глумачких и осталих радова. За тих дванаест година одиграно је око пет хиљада представа и изведено 89 премијера. Биља Шего, верна сарадница и пи-ар позоришта, уручила му је у име ансамбла икону са ликом Белог Анђела урађену на дрвету.

Пишем све ово зато што сам живи сведок готово четири деценије разних турбуленција у култури. Пишем и са немало жучи пратећи колико су дебеле уши разних партијских структура које пошто-пото доводе и намећу своје људе. Пишем зато што смо сведоци кабадахијског понашања политичких моћника, што се жалимо до неба што нам својатају косовске манастире, а правимо се луди кад нам овде, испред носа, и усред Београда, одузимају и урушавају музеје, галерије, књижаре, позоришта... Зато се и плашим, шта ће бити с Атељеом 212, с Белефом , шта с Народним позориштем, Опером, Балетом, шта са Београдском филхармонијом? Да ли ће заиста писац да буде у праву да је онима који седе у скупштини Зубин Мехта исто што и –Зубин Поток!? Да ли ће солисти и нове наде некад светски славне Београдске опере да заврше у Дому синдиката или мемли неког дома културе, како је то недавно предложено? Да ли ће Марија Црнобори добити националну пензију упркос томе што не жели да прилаже разне поднеске и доказе о својој уметности? Ваљда та комисија у министарству треба и без папира да зна ко је ко у овој култури, а не да прави инфлацију заслужних у земљи неписмених.

Београд је постао град у коме је лакше преко ноћи дићи трговачки центар „Ушће” него на том месту изградити Оперу . Зато треба чувати брендове попут Атељеа 212 и неговати људе попут Цвелета. Тих људи од континуитета и дигнитета ни нема на партијским списковима. Они, нису на продају, нити за поткусуривање.

новинар