И кравате по мери

Сценариста важног преокрета у каријери наше креаторке бидермајера и других цветних аранжмана био је, као и обично – сам живот. Најпре је чула да Ана Шуљан, власница радње за ручно шивене кравате (која је те 1986. постојала на истој адреси у центру Новог Сада већ неколико деценија) тражи неког ко би јој помагао. Сања се мало колебала, питајући се како ли ће се носити са израдом овог модног детаља за мушкарце, али се ипак окуражила и јавила.

За учење је имала и воље и стрпљења. Полугодишњу обуку је добро прошла, и с еланом се прихватила посла. Кад је газдарица отишла у пензију, Сања је посао преузела.

Некад и сад

Некад давно, када су први „мушкарци од стила” из отмености или потребе пожелели да причврсте нечим кошуљу око врата, везивали су танку кожицу, па мараму од свиле, рипса, броката... Чвор је био компликован, помало кокетан, често јединствен, па су били познати и лични стилови, рецимо онај песника лорда Бајрона.

А данас? Све се мења, али је „вечита” класична кравата стандардне ширине од десетак сантиметара са дискретним пругастим десеном или неким неупадљивим знаком или орнаментом. Муштерије, међутим, умеју да изненаде и затраже светлоплаву у тону с бојом очију, или жуту у складу са симболом своје политичке партије, па их Сања зато има у свим бојама, за сваки случај.

Прави их по жељи и укусу муштерије, али и по његовој мери, јер стандардна дужина од 150 цм не одговара неком двометрашу. По правилу, када се веже у чвор који није ни велики ни мали, крај кравате би требало да додирује опасач, што је у случају неког дугајлије, бар 170 цм.

„Случајеви” су разни, па кравате купују и родитељи за малишане који их носе у свечаним приликама уз оделца. Девојке воле уске кравате уз деколтоване мајице или прслук и сако, чак и комплетно мушко одело. Оне које се не везују већ се „лепе” на чичак (реплике некадашњих „црногорки” на ластиш, какве су биле хит шездесетих година) и дан-данас носе униформисана лица – војска, полиција... Посебна су прича лептир-машне, које најчешће носи старија господа. Млађи ће је понети „из завитланције”. Девојке је носе на коњском репу.

(/slika2)– Правила сам их и за помодне кућне љубимце, пудле и пекинезере, којима баш лепо стоје. За маце правим свилене траке које се око врата везују у машну, тако да ни оне нису ускраћене– каже нам мајсторица.

Иначе, без чувених „лептирњака” не могу се замислити не само конобари отмених ресторана, већ ни чланови хорова, симфонијских и тамбурашких оркестара. Носе их, уз фрак, и диригенти и амбасадори, за које Сања израђује комплете од свиле у које спадају и широки појас и марамица.

Специјалне врсте пуније свиле за кравате набавља углавном из иностранства, мада користи и домаћу тревиру, вискозу, сатен свилу, чак и лан. Материјал кроји по шаблону из косине, ради лепог пада, да се касније не уврће. На шиваћој машини штепа поставу и лице, нашива шпицеве, у средину ушива америкен платно ради чврстине. Сем метра и добрих маказа којима опсеца вишак материјала око шавова, користи и специјално метално шило којим кравату преврће. Пегла их у шаблонима од картона, на крају причвршћује етикету са ознаком фирме и – кравата је спремна да се нађе око врата неког делије.

Обичне и „специјалне”

Муштерије су понекад веома захтевне – присећа се Сања необичних поруџбина па и кад је један господин тражио да му на кравати буде исписана порука – пријатељу! Каквом, није питала. Неки желе кравате са специјалним знаком (рецимо вуком, Индијанцeм, логом фирме). Сада се носе уже, једнобојне кравате светлих модерних боја, каква је и љубичаста, мада се и црна и црвена још добро држе и носе уз одела.

Квалитетна кравата траје и десетак година, каже нам Сања. Муштерија je може донети и на чишћење, или преправку. Ако им је додијала, направиће им лептир машне, а ако им је, напротив, баш прирасла за срце, окренуће је на наличје, па ће опет бити „као нова”. Широке сужава по жељи оних који немају стрпљења да сачекају да такве поново уђу у моду.

Супруг Владимир је, наравно, повлашћен, па од старих не мора да прави нове. Напротив, оне најлепше „шета” по салону као потенцијални манекен Сањине радње, где јој често помаже. Сања овај посао ради 22 године и каже да га не би мењала ни за један други, упркос свим тешкоћама на које мале занатлије наилазе, и на све јачу конкуренцију Кинеза, у чијим се продавницама кравате могу пазарити за само 200 динара. Али такве нису ни по мери ни по жељи.