I kravate po meri

Scenarista važnog preokreta u karijeri naše kreatorke bidermajera i drugih cvetnih aranžmana bio je, kao i obično – sam život. Najpre je čula da Ana Šuljan, vlasnica radnje za ručno šivene kravate (koja je te 1986. postojala na istoj adresi u centru Novog Sada već nekoliko decenija) traži nekog ko bi joj pomagao. Sanja se malo kolebala, pitajući se kako li će se nositi sa izradom ovog modnog detalja za muškarce, ali se ipak okuražila i javila.

Za učenje je imala i volje i strpljenja. Polugodišnju obuku je dobro prošla, i s elanom se prihvatila posla. Kad je gazdarica otišla u penziju, Sanja je posao preuzela.

Nekad i sad

Nekad davno, kada su prvi „muškarci od stila” iz otmenosti ili potrebe poželeli da pričvrste nečim košulju oko vrata, vezivali su tanku kožicu, pa maramu od svile, ripsa, brokata... Čvor je bio komplikovan, pomalo koketan, često jedinstven, pa su bili poznati i lični stilovi, recimo onaj pesnika lorda Bajrona.

A danas? Sve se menja, ali je „večita” klasična kravata standardne širine od desetak santimetara sa diskretnim prugastim desenom ili nekim neupadljivim znakom ili ornamentom. Mušterije, međutim, umeju da iznenade i zatraže svetloplavu u tonu s bojom očiju, ili žutu u skladu sa simbolom svoje političke partije, pa ih Sanja zato ima u svim bojama, za svaki slučaj.

Pravi ih po želji i ukusu mušterije, ali i po njegovoj meri, jer standardna dužina od 150 cm ne odgovara nekom dvometrašu. Po pravilu, kada se veže u čvor koji nije ni veliki ni mali, kraj kravate bi trebalo da dodiruje opasač, što je u slučaju nekog dugajlije, bar 170 cm.

„Slučajevi” su razni, pa kravate kupuju i roditelji za mališane koji ih nose u svečanim prilikama uz odelca. Devojke vole uske kravate uz dekoltovane majice ili prsluk i sako, čak i kompletno muško odelo. One koje se ne vezuju već se „lepe” na čičak (replike nekadašnjih „crnogorki” na lastiš, kakve su bile hit šezdesetih godina) i dan-danas nose uniformisana lica – vojska, policija... Posebna su priča leptir-mašne, koje najčešće nosi starija gospoda. Mlađi će je poneti „iz zavitlancije”. Devojke je nose na konjskom repu.

(/slika2)– Pravila sam ih i za pomodne kućne ljubimce, pudle i pekinezere, kojima baš lepo stoje. Za mace pravim svilene trake koje se oko vrata vezuju u mašnu, tako da ni one nisu uskraćene– kaže nam majstorica.

Inače, bez čuvenih „leptirnjaka” ne mogu se zamisliti ne samo konobari otmenih restorana, već ni članovi horova, simfonijskih i tamburaških orkestara. Nose ih, uz frak, i dirigenti i ambasadori, za koje Sanja izrađuje komplete od svile u koje spadaju i široki pojas i maramica.

Specijalne vrste punije svile za kravate nabavlja uglavnom iz inostranstva, mada koristi i domaću treviru, viskozu, saten svilu, čak i lan. Materijal kroji po šablonu iz kosine, radi lepog pada, da se kasnije ne uvrće. Na šivaćoj mašini štepa postavu i lice, našiva špiceve, u sredinu ušiva ameriken platno radi čvrstine. Sem metra i dobrih makaza kojima opseca višak materijala oko šavova, koristi i specijalno metalno šilo kojim kravatu prevrće. Pegla ih u šablonima od kartona, na kraju pričvršćuje etiketu sa oznakom firme i – kravata je spremna da se nađe oko vrata nekog delije.

Obične i „specijalne”

Mušterije su ponekad veoma zahtevne – priseća se Sanja neobičnih porudžbina pa i kad je jedan gospodin tražio da mu na kravati bude ispisana poruka – prijatelju! Kakvom, nije pitala. Neki žele kravate sa specijalnim znakom (recimo vukom, Indijancem, logom firme). Sada se nose uže, jednobojne kravate svetlih modernih boja, kakva je i ljubičasta, mada se i crna i crvena još dobro drže i nose uz odela.

Kvalitetna kravata traje i desetak godina, kaže nam Sanja. Mušterija je može doneti i na čišćenje, ili prepravku. Ako im je dodijala, napraviće im leptir mašne, a ako im je, naprotiv, baš prirasla za srce, okrenuće je na naličje, pa će opet biti „kao nova”. Široke sužava po želji onih koji nemaju strpljenja da sačekaju da takve ponovo uđu u modu.

Suprug Vladimir je, naravno, povlašćen, pa od starih ne mora da pravi nove. Naprotiv, one najlepše „šeta” po salonu kao potencijalni maneken Sanjine radnje, gde joj često pomaže. Sanja ovaj posao radi 22 godine i kaže da ga ne bi menjala ni za jedan drugi, uprkos svim teškoćama na koje male zanatlije nailaze, i na sve jaču konkurenciju Kineza, u čijim se prodavnicama kravate mogu pazariti za samo 200 dinara. Ali takve nisu ni po meri ni po želji.