Коко Тејлор, краљица блуза

Путовања су неодвојив део историје блуза. Коко Тејлор (28. септембар 1928–3. јуни 2009), рођена као Кора Волтон, имала је 35 центи у џепу и кутију Ritz крекера, када је са својим супругом напустила Мемфис и потражила срећу на америчком Северу, у Чикагу. Дању је напорно радила најтеже послове, а увече сањала свој сан у клубовима Јужног кварта. Када је добила прилику, пут је водио право на блуз трон – постала је краљица блуза.

 Онда је путовала у Европу, ширећи своје краљевство докле год се овај свет простирао. На једном путовању, 1996. године, стигла је и до Београда. Певали смо „Wang Dang Doodle” целе ноћи. Славили смо жену која је представљала блуз у својој сржи. Чули смо духове Беси и Мини, Мадија, Вулфа и Диксона у њеном гласу. Знали смо да сада она пева кроз њих. Јутро после, Брус Иглауер ме је повео у њену собу – као у каквој бајци, у којој поданици иду на поклоњење краљици. Била је блага и дивна. Прича је текла сама, седео сам и немо слушао.

Последњи пут је путовала у родни град 7. маја ове године, да прими 29. Blues Music Award (блуз „Оскар”). Још једном је отпевала „Wang Dang Doodle”. Осим тога, освојила је један Grammy, а осам (од девет) њених Alligator албума су номиновани за исту награду. Сада путује на небо. Тамо, где је била убеђена да се налази будућност блуза. Нека почива у миру...  

Прича Коко Тејлор

Рођена сам у Мемфису. Одрасла сам са тројицом браће и двема сестрама на наполичарској фарми памука. Отац је био јако побожан и тражио је од нас да идемо у цркву, где сам научила да певам госпел. Блуз није одобравао, јер није „божја музика”. А ми смо спавали поред једног радија и ноћу би кришом слушали блуз – Би Би Кинг је био DJ на West Memfis-Arkansasу, одмах преко моста за Мемфис. Једног дана је пустио песму жене по имену Мемфис Мини - „Black Rat Blues”: „Ти си један црни пацов, једног дана ћу ући у твој траг – сакрила сам своје ципеле, близу твог кратког репа!” И та песма је нешто померила у мени...

Били смо веома сиромашни и нисмо себи могли да приуштимо праве инструменте. Зато је мој најстарији брат направио гитару од обичне жице и ексера – затегао је жицу и причврстио за зид иза куће. А млађи брат је сачинио себи фрулу од клипа кукуруза. Наравно, мени није био потребан микрофон јер сам имала глас. И, одлазили смо свакодневно иза куће – они су свирали, а ја сам певала – баш смо се лепо проводили насупрот нашој сивој свакодневици.

Преселила сам се у Чикаго и тамо срела те велике типове које сам слушала на радију! Сви су били тамо, свирали су у клубовима – Мади Вотерс, Хаулин Вулф, Џими Рид... А мој супруг Попс Тејлор би им говорио–„моја жена жели да пева!” И ја сам онда чекала да отпевам са њима неку песму. Једног дана, пришао ми је Вили Диксон (Chess Records)и рекао: „О, Боже, никад нисам чуо жену да пева блуз овако како га ти певаш!” И питао ме је за кога снимам. А ја чак нисам ни знала значење речи „снимати”!И упитао ме да ли сам заинтересована да снимам за њих, а Попс је одмах рекао да јесам...Успех је стигао са песмом „Wang Dang Doodle”. Неколико недеља после објављивања, била сам на врху топ-листа, продала милион плоча и ствар је почела да се ваља... И никад није престала.

Онда сам срела Бруса Иглауера (Alligator Records). Био је скептичан да ли ће моје плоче моћи да се продају. Али, ако неки усамљени људи воле музику, они не маре за то да ли је изводи мушко или женско. Тако сам ипак добила шансу...  

Иницијатива да у Чикагу установе „Дан Коко Тејлор” потекла је од нашег градоначелника Ричарда Дејлија. Тако сам заиста постала део Чикага заувек.

Дејвид Линч је радио на филму „Дивљи у срцу”, када јепозвао Alligator Records и објаснио им да имасцену у ноћном клубу за коју им треба певачица. Питали су га: „Кога сте имали на уму?” и он је одговорио – „Па, наравно, Коко Тејлор – зато смо и позвали вас!” Платили су ми авионске трошкове да дођем у Лос Анђелес и изведем ту ствар, коју је написао сам Линч. А ја сам толико уживала у тој улози да сам се после стално надала да ће опет зазвонити телефон и да ће ме позвати да снимим још нешто...  

Награде ме нису промениле. Али осећај је другачији када људи говоре да сам ја Краљица блуза, и најбоља певачица у историји блуза. Претпостављам да људи осећају вибрације које им емитујемо. У погледу фанова, ја знам да имам нешто да им дам – па им дајем, а они ми враћају! То је као кад стављаш новац у банку – мораш прво нешто да унесеш унутра да би нешто од банке добио. Дакле, осећам као да сам некога излечила, помогла некоме... А онда ће они после да причају: „О, тај звук који нам је Коко понудила синоћ, заиста нам је улепшао дан!” Ако је тако, онда сам и ја себи улепшала дан.

Пуно је младих људи око нас, који су одрасли на блузу и свирају свој блуз. Музика је другачија, блуз се променио, и нормално је да људи данас теже различитим музичким изазовима. Али, треба разумети да људи попут мене неће заувек бити ту, и да ће неко онда морати да уђе на сцену и одржи блуз у животу. Каква је онда будућност блуза? За мене – „all the way to the sky!“ (равно на небу). Тако далеко блуз досеже по мени...

---------------------------------------------------------

Одабрана дискографија:

Соло, пре Alligator Records: Koko Taylor (Chess, 1969), Basic Soul (Chess, 1972), South Side Baby (Black & Blue, 1973);

Соло, Alligator Records: I Got What It Takes (1975), The Earthshaker (1978), From The Heart Of A Woman (1981), Queen Of The Blues (1985), Live From Chicago–An Audience With The Queen (1987), Jump For Joy (1990), Force Of Nature (1993), Royal Blue (2000), Deluxe Edition (2002), Old School (2007);

Разно: Blues Deluxe (XRT, 1980), Blues Explosion (Atlantic, 1984), The Alligator Records 20th Anniversary Tour (Alligator, 1991), Blues Summit (B.B. King – MCA, 1993), Blues Down Deep: Songs Of Janis Joplin (House Of Blues, 1997), Blues Power: Songs Of Eric Clapton  (House Of Blues, 1999).