Koko Tejlor, kraljica bluza

Putovanja su neodvojiv deo istorije bluza. Koko Tejlor (28. septembar 1928–3. juni 2009), rođena kao Kora Volton, imala je 35 centi u džepu i kutiju Ritz krekera, kada je sa svojim suprugom napustila Memfis i potražila sreću na američkom Severu, u Čikagu. Danju je naporno radila najteže poslove, a uveče sanjala svoj san u klubovima Južnog kvarta. Kada je dobila priliku, put je vodio pravo na bluz tron – postala je kraljica bluza.

 Onda je putovala u Evropu, šireći svoje kraljevstvo dokle god se ovaj svet prostirao. Na jednom putovanju, 1996. godine, stigla je i do Beograda. Pevali smo „Wang Dang Doodle” cele noći. Slavili smo ženu koja je predstavljala bluz u svojoj srži. Čuli smo duhove Besi i Mini, Madija, Vulfa i Diksona u njenom glasu. Znali smo da sada ona peva kroz njih. Jutro posle, Brus Iglauer me je poveo u njenu sobu – kao u kakvoj bajci, u kojoj podanici idu na poklonjenje kraljici. Bila je blaga i divna. Priča je tekla sama, sedeo sam i nemo slušao.

Poslednji put je putovala u rodni grad 7. maja ove godine, da primi 29. Blues Music Award (bluz „Oskar”). Još jednom je otpevala „Wang Dang Doodle”. Osim toga, osvojila je jedan Grammy, a osam (od devet) njenih Alligator albuma su nominovani za istu nagradu. Sada putuje na nebo. Tamo, gde je bila ubeđena da se nalazi budućnost bluza. Neka počiva u miru...  

Priča Koko Tejlor

Rođena sam u Memfisu. Odrasla sam sa trojicom braće i dvema sestrama na napoličarskoj farmi pamuka. Otac je bio jako pobožan i tražio je od nas da idemo u crkvu, gde sam naučila da pevam gospel. Bluz nije odobravao, jer nije „božja muzika”. A mi smo spavali pored jednog radija i noću bi krišom slušali bluz – Bi Bi King je bio DJ na West Memfis-Arkansasu, odmah preko mosta za Memfis. Jednog dana je pustio pesmu žene po imenu Memfis Mini - „Black Rat Blues”: „Ti si jedan crni pacov, jednog dana ću ući u tvoj trag – sakrila sam svoje cipele, blizu tvog kratkog repa!” I ta pesma je nešto pomerila u meni...

Bili smo veoma siromašni i nismo sebi mogli da priuštimo prave instrumente. Zato je moj najstariji brat napravio gitaru od obične žice i eksera – zategao je žicu i pričvrstio za zid iza kuće. A mlađi brat je sačinio sebi frulu od klipa kukuruza. Naravno, meni nije bio potreban mikrofon jer sam imala glas. I, odlazili smo svakodnevno iza kuće – oni su svirali, a ja sam pevala – baš smo se lepo provodili nasuprot našoj sivoj svakodnevici.

Preselila sam se u Čikago i tamo srela te velike tipove koje sam slušala na radiju! Svi su bili tamo, svirali su u klubovima – Madi Voters, Haulin Vulf, Džimi Rid... A moj suprug Pops Tejlor bi im govorio–„moja žena želi da peva!” I ja sam onda čekala da otpevam sa njima neku pesmu. Jednog dana, prišao mi je Vili Dikson (Chess Records)i rekao: „O, Bože, nikad nisam čuo ženu da peva bluz ovako kako ga ti pevaš!” I pitao me je za koga snimam. A ja čak nisam ni znala značenje reči „snimati”!I upitao me da li sam zainteresovana da snimam za njih, a Pops je odmah rekao da jesam...Uspeh je stigao sa pesmom „Wang Dang Doodle”. Nekoliko nedelja posle objavljivanja, bila sam na vrhu top-lista, prodala milion ploča i stvar je počela da se valja... I nikad nije prestala.

Onda sam srela Brusa Iglauera (Alligator Records). Bio je skeptičan da li će moje ploče moći da se prodaju. Ali, ako neki usamljeni ljudi vole muziku, oni ne mare za to da li je izvodi muško ili žensko. Tako sam ipak dobila šansu...  

Inicijativa da u Čikagu ustanove „Dan Koko Tejlor” potekla je od našeg gradonačelnika Ričarda Dejlija. Tako sam zaista postala deo Čikaga zauvek.

Dejvid Linč je radio na filmu „Divlji u srcu”, kada jepozvao Alligator Records i objasnio im da imascenu u noćnom klubu za koju im treba pevačica. Pitali su ga: „Koga ste imali na umu?” i on je odgovorio – „Pa, naravno, Koko Tejlor – zato smo i pozvali vas!” Platili su mi avionske troškove da dođem u Los Anđeles i izvedem tu stvar, koju je napisao sam Linč. A ja sam toliko uživala u toj ulozi da sam se posle stalno nadala da će opet zazvoniti telefon i da će me pozvati da snimim još nešto...  

Nagrade me nisu promenile. Ali osećaj je drugačiji kada ljudi govore da sam ja Kraljica bluza, i najbolja pevačica u istoriji bluza. Pretpostavljam da ljudi osećaju vibracije koje im emitujemo. U pogledu fanova, ja znam da imam nešto da im dam – pa im dajem, a oni mi vraćaju! To je kao kad stavljaš novac u banku – moraš prvo nešto da uneseš unutra da bi nešto od banke dobio. Dakle, osećam kao da sam nekoga izlečila, pomogla nekome... A onda će oni posle da pričaju: „O, taj zvuk koji nam je Koko ponudila sinoć, zaista nam je ulepšao dan!” Ako je tako, onda sam i ja sebi ulepšala dan.

Puno je mladih ljudi oko nas, koji su odrasli na bluzu i sviraju svoj bluz. Muzika je drugačija, bluz se promenio, i normalno je da ljudi danas teže različitim muzičkim izazovima. Ali, treba razumeti da ljudi poput mene neće zauvek biti tu, i da će neko onda morati da uđe na scenu i održi bluz u životu. Kakva je onda budućnost bluza? Za mene – „all the way to the sky!“ (ravno na nebu). Tako daleko bluz doseže po meni...

---------------------------------------------------------

Odabrana diskografija:

Solo, pre Alligator Records: Koko Taylor (Chess, 1969), Basic Soul (Chess, 1972), South Side Baby (Black & Blue, 1973);

Solo, Alligator Records: I Got What It Takes (1975), The Earthshaker (1978), From The Heart Of A Woman (1981), Queen Of The Blues (1985), Live From Chicago–An Audience With The Queen (1987), Jump For Joy (1990), Force Of Nature (1993), Royal Blue (2000), Deluxe Edition (2002), Old School (2007);

Razno: Blues Deluxe (XRT, 1980), Blues Explosion (Atlantic, 1984), The Alligator Records 20th Anniversary Tour (Alligator, 1991), Blues Summit (B.B. King – MCA, 1993), Blues Down Deep: Songs Of Janis Joplin (House Of Blues, 1997), Blues Power: Songs Of Eric Clapton  (House Of Blues, 1999).