Спектакл са огледалима и палмама

Венецијански бијенале је са својих 114 година стекао статус мајке свих бијенала у свету. Тријумфалним наступима ову манифестацију обликовали су својевремено Модиљани, Пикасо, Џексон Полок, Џаспер Џонс... Изложба на коју се стушти цео уметнички свет да би дијагностиковао тренутно стање у савременој уметности све чешће се, међутим, третира као догађај који је по суштини и атмосфери нешто између трговачког сајма и Евросонга.

Поређење са Песмом Евровизије се чује као иронична опаска на концепт представљања националних павиљона. 

Овогодишњи уметнички директор Данијел Бирнбаум, најмлађи уметнички директор у историји овог бијенала, насловио је централну изложбу која се одржава у просторима независно од националних павиљона (а то су бивши италијански или централни павиљон, сада назван Изложбена палата и бивши индустријски простор Арсенали) „Стварање светова”. Бирнбаум инсистира на чињеници да су у центру пажње уметник и његов рад.

„Није важно шта ја мислим, него шта мисле уметници”, каже Бирнбаум подвлачећи мултицентричност уметности, насупрот некадашњем неписаном правилу да у уметности постоје центри и периферије.

„Бијенале би требало да буде простор за експериментисање што не мора да захтева увек неки велики простор. Некада је довољно и неколико линија на папиру. Хаику песма је такође један од начина стварања светова”, каже Бирнбаум.

Иако се неретко може чути мишљење у вези са уметношћу Јоко Оно у стилу „шта још она има да нам покаже”, овогодишња добитница Златног лава за животно дело је и даље веома медијски атрактивна. На улазак у Театро пиколо, где се одржавао перформанс Јоко Оно, у дугачком реду који је кривудао кроз венецијанске улице чекало је неколико стотина посетилаца.

Џон Балдезари, такође добитник Златног лава за животно дело, пионир концептуалне уметности и поп-арта, „пресвукао” је  фасаду зграде централног павиљона (сада Изложбена палата) у Ђардинима у атмосферу мора и палми.

„Живим врло близу океану у Санта Моники и Калифорнији. Призор мора и неба ми је стално пред очима. У дворишту мог атељеа имам палме а знам да их овде у Венецији нема. Зато сам и њих насликао. Такође сам хтео да дам и неки смисао архитектури, па су ме стубови на павиљону асоцирали на римске колонаде. Желео сам да све изгледа као разгледница”, каже у краткој изјави за „Политику” лауреат Џон Балдезари.

(/slika2)О престижној награди која му је припала чувени уметник каже:

„Лепо је бити награђен, некако помаже, али не знам да вам објасним како. Ваљда када вас заустави полицајац због неког прекршаја, па вас можда и препозна…”

Овогодишњи Бијенале у Венецији остаће препознатљив по бројним радовима који третирају архитектуру простора, као и однос приватног и јавног.

Кустоси данског и павиљона нордијских земаља Елмгрин и Драџест, награђени за најуспелији кураторски концепт, окупили су 24 уметника и дизајнера и павиљон претворили у приватан стан – са комплетним намештајем, сликама, документима дружења са пријатељима, интимним детаљима... Посетиоци су позвани да се у том простору башкаре по троседима и фотељама, што и чине. Најатрактивнији детаљ је базен испред „куће” по коме плута мртво мушко тело.

На сличан начин компонован је и дански павиљон: као кућа на продају, укључујући и агента за некретнине који је на дан отварања водио посетиоце кроз изложбу.

Уметник Лајам Гилик је у простор немачког павиљона пренео своју свакодневну радну средину – кухињу коришћену као импровизовани атеље. Лајам Гилик уводи и звук дечјих гласова и мачку изоловану на кухињском ормарићу која омета његов рад, и, како каже кустос Николас Шафхаузен, уметник сугерише прагматизам и функционални модернизам.

Немац Тобијас Реберг је од кафеа централног павиљона направио уметнички рад и добио Златног лава за најбољег уметника Бијенала.

Једно од најоригиналнијих решења понудио је словачки уметник Роман Ондак који је у павиљон Чешке и Словачке унео реплику растиња и жбуња које расте међу павиљонима у Ђардинима тако да се амбијент флоре природно наставља у арт простору.

У француски павиљон улази се као у пећину. Густа тама испресецана је челичним решеткама иза којих се вијоре црне заставе. Заставе победе анархије. Изложба уметника Клода Левека названа је „Велико вече”.

„Назив изложбе односи се на друштвену ситуацију у Француској, на анархију и радикалне социјалне промене. Желим да се друштво мења. И мења се, али у погрешном смеру. У смеру растуће контроле и репресије”, каже Клод Левек.

Социјалне прилике, тачније имигрантска прича тема су и павиљона Пољске, односно изложбе „Гости” Криштофа Водичког. Пројекције на бочним зидовима и таваници павиљона нуде посетиоцу илузију разних догађања иза стаклених прозора. Имигранти перу стакла, чекају посао, разговарају о легализацији свог боравка. Ефектна изложба која комбинује виртуелно и стварно.

Звезда америчке и светске уметности Брус Науман излагао је на три пункта у Венецији представивши свој вишедеценијски рад. Од неона, преко звучних инсталација, до воштаних и бронзаних парова шака и лобања.

Испред британског павиљона константно су редови. Заказује се присуство пројекцијама филма Стива Меквина, такође велике британске звезде, добитника Тарнерове награде. Његов уметнички филм који нуди депресивну слику Ђардина током зиме реализован је као врхунски уметнички домет.

„Отварањем Арсенала и великих простора, Бијенале је доживео трансформацију у смислу спектакуларизације коју некад није имао док је био само у Ђардинима”, каже историчар уметности Јерко Денегри, наглашавајући да су на овогодишњем Бијеналу радови распоређени између два пола – технологије и рециклаже – у шта се по концепту, према Денегријевим речима, савршено уклапа и „Топлина” Зорана Тодоровића.

Оптимистичну слику света нуде уметници руског павиљона сугеришући је и самим насловом, „Победа над будућношћу” (Victory over the future). Павиљон Јапана претворен је у црни шатор, у коме посетилац најпре наилази на монументалне црно-беле фотографије гигантских жена које чврсто стоје на земљи одолевајући јаком ветру. Уметница Мива Јанаги надреалним призорима подстиче осећање напетости на релацији живот–смрт, прошлост–будућност, скученост–кретање.

На овогодишњем Бијеналу издваја се неколико ефектних просторних инсталација у оквиру централне изложбе, као што је лавиринт од жица налик на паукову мрежу Томаса Сарацена, просторна видео инсталација Натали Дјурберг (награда за најбољег младог уметника Бијенала), илузија снопа светла од најлонских влакана Lygie Pape, ритмична игра сенки у анимацији Пола Чана са извориштем у литератури Маркиза де Сада, сломљена огледала Микеланђела Пистолета, озвучени наранџасти сплавови – шатори Тамаре Грчић у екстеријеру Арсенала...

По правилу, најбоље изложбе у Венецији одржавају се у време Бијенала у самом граду. Колекција Франсоа Пиноа у новоотвореној Догани палати и палати Граси, као и изложбе Јана Фабра и Моне Хатум, доживљај су за себе. А да ли је и колико Бијенале у Венецији заиста референтна манифестација када је реч о најновијим трендовима у савременој уметности, питање је на које ће се тек тражити одговори.