Апокалиптичке и утопијске ноте

Добитник реномиране музичке награде „Ернст фон Сименс“ за 2009. годину је швајцарски композитор Клаус Хубер. У Минхену је 15. маја свечано уручена награда 84-годишњем представнику савремене музике у висини од двеста хиљада евра. Ова награда се назива „Нобеловом наградом за музику“. У комуникеу жирија вели се да је „Хуберу пошао за руком спој модерног музичког језика са техникама контрапункта старе музике“.  Oву награду, која се континуирано додељује од 1974, примили су, између осталих – Бенџамин Бритен, Оливије Месијан, Јехуди Мењухин, Херберт фон Карајан, Рудолф Серкин, Пјер Булез, Лучано Берио, Ђерђи Лигети...

На церемонији доделе ове награде био је изведен Хуберов ораторијум „Miserere Hominibus“, чију текстуалну основу чине стихови  51. псалма као и текстови Октавија Паза, Махмута Дарвиша, Жака Дериде и Карла Америја. Споменимо да су– и да се Хубер овом наградом са посебним предикатом узноси на Пантеон савремене музике.

Хубер је сву своју музику, како световну, тако и сакралну, завештао свом хуманистичком и политичком ангажману, тежећи при томе  највишем музичком нивоу.

У родном Берну студирао је виолину, а композицију у Цириху и Берлину. Продор на међународну сцену је доживео 1959. својим камерним кантатама. Док су Ноно, Булез и Штокхаузен новом музичком естетиком јуришали на бастионе традиционалне музике, дотле се Хубер посвећивао музичкој педагогији. Од 1960. до 1963. био је доцент историје музике на конзерваторијуму у Луцерну, а од 1961. до 1972. на Музичкој академији у Базелу, где је предавао композицију. Од 1969. држао је Хубер у Бозвилу, покрај Базела, легендарне семинаре композиције, које су похађали многи данас интернационално познати композитори. Његов велики ораторијум, који је 1983. био праизведен у Донауешингену, „Понижени – покорени – напуштени – презрени...“ на егеземпларан начин одражава хуманистичке идеје његовог уметничког етоса и композиторског креда. У најважније Хуберове композиције иду ораторијуми „Анђеоски шапати душама“, „Унутрашња пуноћа фигуре“ на мотив Дирерове „Апокалипсе“, „Земља људи“, гудачки трио „Песников плуг“, „Шта је мир? Ка логици срца“, дело које је инспирисано филозофијом Жака Дериде. Композиторов опус обухвата готово све жанрове: од једноставних сцена за бину, преко великих ораторијума до камерне музике. Музичка пракса, теоријска рефлексија и педагошки рад нераздељиво су сједињени у његовом делу. Његови чланци и есеји о музици, уметности и друштву откривају ауторову аналитичку оштрину и критичност, али и ширину уметничког хоризонта и постојану регенеративну снагу композиције.

Најважније Хуберово дело су кантате на текстове средњовековне мистике (Хилдегард фон Бинген) и стихове Хајнриха Бела о црквама Келна разрушеним у рату. Хуберово дело маркантно обележава и „теологија ослобођења“ у Латинској Америци, као и дело и судбина песника Осипа Мандељштама у стаљинистичкој диктатури.

Хуберово интересовање за исламску музичку традицију која је у средњем веку досегла зенит – дељење октаве на 17 степенова и 53 „макамата“ (микроинтервала) – нашло је одраза и у његовој музици. Трећина тона са арапским интервалима и ритмовима прожима његов композиторско начело. Без арапске културе, европска ренесанса не би могла тако рано отпочети, држи Хубер категорично и настоји да је утка у вишегласност Европе. „Музика је увек синтеза! Без синтезе нема музике“, категоричан је Хубер. Асимилација која не проистиче из вербалне декларације већ настаје  кроз органско сливање утицаја.

На питање новинара чиме се сада бави, Хубер вели да сада чита Цицеронова разматрања о старости. Свако доба има своје назначење, вели се у том спису. Старчево назначење је да се припрема за смрт. Хубер на ово шеретски додаје да сада за Цицеронову мудрост мање мари већ више мисли на свој „Трећи гудачки квартет“, који компонује за фестивал у Луцерну 2010.

Интензитет израза и конструкција стоје у Хуберовим композицијама у напетој равнотежи. Хуберово дело представља веома успели склад естетике, идеологије и религије. Његова музика је истовремено и огледало страха и наде нашег времена. Његове апокалиптичке визије, утопијски призори мира и слике спасења, делују својом моћном архетипском енергијом интегративно, те се сакралне и секуларне линије стапају у јединствену синтезу.