Apokaliptičke i utopijske note

Dobitnik renomirane muzičke nagrade „Ernst fon Simens“ za 2009. godinu je švajcarski kompozitor Klaus Huber. U Minhenu je 15. maja svečano uručena nagrada 84-godišnjem predstavniku savremene muzike u visini od dvesta hiljada evra. Ova nagrada se naziva „Nobelovom nagradom za muziku“. U komunikeu žirija veli se da je „Huberu pošao za rukom spoj modernog muzičkog jezika sa tehnikama kontrapunkta stare muzike“.  Ovu nagradu, koja se kontinuirano dodeljuje od 1974, primili su, između ostalih – Bendžamin Briten, Olivije Mesijan, Jehudi Menjuhin, Herbert fon Karajan, Rudolf Serkin, Pjer Bulez, Lučano Berio, Đerđi Ligeti...

Na ceremoniji dodele ove nagrade bio je izveden Huberov oratorijum „Miserere Hominibus“, čiju tekstualnu osnovu čine stihovi  51. psalma kao i tekstovi Oktavija Paza, Mahmuta Darviša, Žaka Deride i Karla Amerija. Spomenimo da su– i da se Huber ovom nagradom sa posebnim predikatom uznosi na Panteon savremene muzike.

Huber je svu svoju muziku, kako svetovnu, tako i sakralnu, zaveštao svom humanističkom i političkom angažmanu, težeći pri tome  najvišem muzičkom nivou.

U rodnom Bernu studirao je violinu, a kompoziciju u Cirihu i Berlinu. Prodor na međunarodnu scenu je doživeo 1959. svojim kamernim kantatama. Dok su Nono, Bulez i Štokhauzen novom muzičkom estetikom jurišali na bastione tradicionalne muzike, dotle se Huber posvećivao muzičkoj pedagogiji. Od 1960. do 1963. bio je docent istorije muzike na konzervatorijumu u Lucernu, a od 1961. do 1972. na Muzičkoj akademiji u Bazelu, gde je predavao kompoziciju. Od 1969. držao je Huber u Bozvilu, pokraj Bazela, legendarne seminare kompozicije, koje su pohađali mnogi danas internacionalno poznati kompozitori. Njegov veliki oratorijum, koji je 1983. bio praizveden u Donauešingenu, „Poniženi – pokoreni – napušteni – prezreni...“ na egezemplaran način odražava humanističke ideje njegovog umetničkog etosa i kompozitorskog kreda. U najvažnije Huberove kompozicije idu oratorijumi „Anđeoski šapati dušama“, „Unutrašnja punoća figure“ na motiv Direrove „Apokalipse“, „Zemlja ljudi“, gudački trio „Pesnikov plug“, „Šta je mir? Ka logici srca“, delo koje je inspirisano filozofijom Žaka Deride. Kompozitorov opus obuhvata gotovo sve žanrove: od jednostavnih scena za binu, preko velikih oratorijuma do kamerne muzike. Muzička praksa, teorijska refleksija i pedagoški rad nerazdeljivo su sjedinjeni u njegovom delu. Njegovi članci i eseji o muzici, umetnosti i društvu otkrivaju autorovu analitičku oštrinu i kritičnost, ali i širinu umetničkog horizonta i postojanu regenerativnu snagu kompozicije.

Najvažnije Huberovo delo su kantate na tekstove srednjovekovne mistike (Hildegard fon Bingen) i stihove Hajnriha Bela o crkvama Kelna razrušenim u ratu. Huberovo delo markantno obeležava i „teologija oslobođenja“ u Latinskoj Americi, kao i delo i sudbina pesnika Osipa Mandeljštama u staljinističkoj diktaturi.

Huberovo interesovanje za islamsku muzičku tradiciju koja je u srednjem veku dosegla zenit – deljenje oktave na 17 stepenova i 53 „makamata“ (mikrointervala) – našlo je odraza i u njegovoj muzici. Trećina tona sa arapskim intervalima i ritmovima prožima njegov kompozitorsko načelo. Bez arapske kulture, evropska renesansa ne bi mogla tako rano otpočeti, drži Huber kategorično i nastoji da je utka u višeglasnost Evrope. „Muzika je uvek sinteza! Bez sinteze nema muzike“, kategoričan je Huber. Asimilacija koja ne proističe iz verbalne deklaracije već nastaje  kroz organsko slivanje uticaja.

Na pitanje novinara čime se sada bavi, Huber veli da sada čita Ciceronova razmatranja o starosti. Svako doba ima svoje naznačenje, veli se u tom spisu. Starčevo naznačenje je da se priprema za smrt. Huber na ovo šeretski dodaje da sada za Ciceronovu mudrost manje mari već više misli na svoj „Treći gudački kvartet“, koji komponuje za festival u Lucernu 2010.

Intenzitet izraza i konstrukcija stoje u Huberovim kompozicijama u napetoj ravnoteži. Huberovo delo predstavlja veoma uspeli sklad estetike, ideologije i religije. Njegova muzika je istovremeno i ogledalo straha i nade našeg vremena. Njegove apokaliptičke vizije, utopijski prizori mira i slike spasenja, deluju svojom moćnom arhetipskom energijom integrativno, te se sakralne i sekularne linije stapaju u jedinstvenu sintezu.