Гроф Сава спојио Херцеговину и Русију

Од нашег дописника
Гацко, Сремски Карловци – У оквиру ширег научно-културног пројекта руске владе формиран је фонд „Путевима Петра”, са циљем очувања култа и духа чувеног владара Петра Великог. У оквиру тог пројекта, али захваљујући и локалним иницијативама, име грофа Саве Владиславића повезаће Санкт Петербург, Сремске Карловце, град Кијахту уз руску границу са Монголијом и Гацко у Херцеговини. Наиме у свим овим градовима требало би да до јесени буду подигнути идентични споменици једном од најугледнијих дипломата на двору Петра Великог.

Први споменик, рад вајара Ђорђа Лазића, биће откривен данас, на свечаности у Сремским Карловцима, јер је гроф Сава из Русије слао књиге и учитеље за формирање прве српске школе, у Санкт Петербургу где је умро и сахрањен, у Кијахту, за чије је разграничење са Кином заслужан и у Гацку где је рођен 1668. године. Будући да је име и позамашан иметак стекао у царској Русији, Сава Владиславић у српској историографији помиње се само у фрагментима. Најпознатије дело које се бави његовом личношћу и заслугама је монографија коју је написао један од чувених Херцеговаца, песник Јован Дучић.

Предање каже да су Владиславићи, као имућно племе, имали летњиковац на подручју села Јасеник код Гацка. Животни успон Сава је почео у Дубровнику где је усавршавао трговину, а уз урођену виспреност , и стечену „латинску” мудрост стигао је до Цариграда и патријарха Доситеја, способног и угледног духовника и царског повереника. Патријарх ће за Саву Владиславића бити главна препорука да у првим годинама осамнаестог века ступи на двор код Петра Великог, реформатора царске Русије.

Као врстан познавалац унутрашњих и спољних кретања Османлијског царства, врло брзо је почео да обавља важне дипломатске послове, али се успут бавио и трговином па је важио за једног од најбогатијих људи у Русији. Али, никада није заборавио своје српско порекло и тежак положај свог народа под Турцима. Слао је за српске школе књиге, новац, манастирима вредне поклоне. Забележено је да је, уз сагласност Петра Великог и његову новчану помоћ, наговорио црногорског књаза Данила да са херцеговачким и црногорским племенима подигне устанак против Турака.

Једна од највећих дипломатских заслуга Саве Владиславића је петогодишњи рад на историјском послу – разграничењу Русије и Кине. Иако је цар Петар Велики важио за окрутног владара, који није штедео ни племићке породице, Сава Владиславић никада није пао у његову немилост, чак је често и награђиван, а највеће признање је титула грофа коју је стекао 1725. године.

Пред крај живота, судбина се окрутно поиграла са грофом, кћерке и син прерано умиру, а старост га склања од важних послова. Имовину и вредности је распродао или поклонио, а преминуо је 1738. у Петрограду. Као личност од посебног угледа, по налогу руског двора сахрањен је у цркви Александра Невског, далеко од Херцеговине и родног краја.

Данас, у готово свим херцеговачким градовима, по једна улица носи име грофа Саве Владиславића, а планираним подизањем споменика у Гацку , на иницијативу Друштва српско-руског пријатељства, Удружења Срба из Херцеговине у Војводини и општине Гацко, и Херцеговина жели да врати део дуга према једном од својих највећих синова.