Лептиров плес

Београд никако да се спусти на реке па решили Гиле и ја. Шетамо кејом, а он ми се поверава. Каже, има проблеме. Гомилу проблема.
– Ајде! Ма немој... – тапшем друга по рамену и узгред пресујем комарца на његовој жутој мајици. Настаде крвава флека.

– Ето, један проблем мање! – показујем крилце монструма.– Шта те скокало: здравље, новац, Бојчица? Или све заједно... – скидам му терет с душе. Шљис! Удељујем и „заушку”. На врату му оток.

Некад је тренирао бокс. Уме лепо да клепи. Попут Касијуса Клеја, „плеше” као лептир, а „убада” као стршљен. Из младалачких дана остала му тетоважа лептира на подлактици. Узвраћа фер, изнад појаса, без „прљавих” удараца. Серијом лева-десна-лева на мојој белој кошуљи три „команча” претвара у црвене мрље. Јада се, ослобађа стреса. Навикли смо одмалена да се испомажемо кад загусти. Млатарамо длановима, ескивирамо раменима... Један другом растерујемо свакодневне неприлике и досадне инсекте око главе, али није лако – комараца и проблема колико хоћеш. Ројеви! Не мож’ никако растерати ако ниси „прскао” на време, кад су били мали. Ларве.

Разматрамо тако хемоглобин и еритроците, рате кредита, поскупљење бензина, недостижно летовање, мистичне дубине женског питања... Не зна се где више зуји, „уједа”, сврби... Таман утаманимо какав „случај”, појави се следећи, још крволочнији.

– Шамара живот са свих страна... – полете лептирко ка мојој бради. – Шећер ми на горњој граници... – пљус! – У тоталној сам були... – пљис! – Жена купохоличарка... – бонг! – А дете спрема пријемни... – швиц! – До ђавола, промаших овог! Ко роде су, човече! Хе-хе, ал си се утуфнао...

Док се мој другар исповеда и „брани ме” од роја борилачком „племенитом вештином”, наилазимо на стручњаке – бројаче комараца. Зашиљеном дрвеном оловком шеф екипе боде покретне тачкице у „облаку” над шеталиштем: – ... 798, 799, 800, 801... Колега Стефане, овај домаћи софтвер доказује да у кубик ваздуха може да стане и хиљаду комада... Е, забројах се! Ајмо поново: 1, 2, 3... Пиши рецке... 7, 8, 9...

Дође на мене ред да заштитим друга. „Браним” га крошеом по аркади: – Не знаш ти, Гиле, како је мени... – одашиљем аперкат. – Имам невоља више него што је летећих напасти... – боп! – Шта ти је то испод ока, а! Јесу ли то рубеоле или варичеле, фрајеру...

– Стил ти је уличарски, шибаџијо! Тако рећи немаш стила – смеје се Гиле, а усна му се надула нимало стилски. Крвопија га дохватила и за челенку. „Одбранио” сам га само тако!

Мимоилазе нас две девојке. Чешу једна другу у ходу. „Ту, тууу, баш туууу!” препушта се страсно црнка. „Зариј ми нокат тачно поред трећег лумбалног пршљена, плиз... Јооој, засврбе ме ко никад...” вапи плавка. Црнка не часи. Драпа другарицу. Помаже у неприлици.

Стижу и две даме. Самокажњавају се багремовим гранчицама по леђима. „О-оох!”, стреса се она с пунђом. „А-аах!” узвраћа партнерка с деколтеом. Уз „охове” и „ахове” нестају међу шетачима који одреда примењују системе заштите од проблема. Неко се пљеска, неко бичује, неко гребе... Одасвуд се чују крици и јауци.

Мој друг и ја обрнусмо круг, па избисмо пред „бројаче”. С видним повредама „на раду”, стручњак и даље оловком боде небо: – 1024, 1025... пршкаћемо их иж важдуха кад ше шкупи хиљаду петшто у кубику... Штефане, докле шам штао? 1000 и... ма дааај, штварнооо... 1, 2, 3...

Пошто смо се Гиле и ја добро „испричали”, свратили смо до њега. Бојчица нам отворила врата – само што се није срушила.

– Црни Гицо, ко вас тако избубецо? Опет сте се фајтали с барабама у пристаништу! А обећали сте да више нећете...

– Нисмо, маме ми... Мало се спустили до реке... Тако нам и треба... – убацује ме Гиле у фотељу. Отвара ми око, процењује дубину нокдауна. – Нема спавања, фајтеру, идемо даље, борба тек почиње – мрмља док ми ставља облоге од леденог пива.

– Оно јест... – прихватам чашу – сутра је нови дан.

Дарко Калезић