МИСЛИ ЛОКАЛНО, ГЛАСАЈ ГЛОБАЛНО

Да се не ради о сигналима упозорења, овдашњи проевропски блок могао би да се радује што српски бирачи у локалу реагују истоветно као и гласачи 27 држава на нивоу Европске уније.

Како су, међутим, локални избори у Косјерићу, на Вождовцу и у Земуну и глобални избори за Европски парламент потврдили заокрет незадовољног бирачког тела ка десници, радовање је последња ствар којој би требало да се препусти лидер ДС-а Борис Тадић.

Окретање европског и српског бирачког тела удесно и ниска излазност која је мера увек опасне апатије све су то знаци опасности за странке левице на власти.

Владајући српски леви центар није претрпео пораз, за разлику од Европске уније, са изузетком Грчке, али убедљив продор напредњака Томе Николића и скромна излазност говоре о нарастајућем разочарању и незадовољству.

Слично је било и на европским изборима: од Британије, Немачке и Шпаније преко Аустрије, Данске и Холандије до Бугарске, Финске и Кипра – заокрет удесно. Десница је утврдила позиције у Француској, Италији, Пољској, Мађарској и Републици Чешкој. Све то уз најмањи одзив још од 1979. године.

Да ли је заокрет ка десници повратак реалности? Истоветно питање важи и за ЕУ и за три српске општине данас, а за читаву Србију сутра.

Резултати ни у ком случају нису најава судњег дана, али су и тамо и овде потврда да су бирачи наградили популисте који се не плаше расправе о питањима која друге странке избегавају или за њих „немају времена”.

Сваки избори носе дозу неизвесности – ако се изузму гласања у Северној Кореји где Демократски фронт за уједињење добија 100 одсто гласова. У ЕУ су после објављивања резултата у Холандији многи били шокирани продором крајње деснице. Овде су многи после тројних локалних избора забринути због продора напредњака.

Сличности нису случајне. У великом делу Европе партије лево од центра, попут социјалдемократа, успеле су да током протеклих деценија многе постулате своје политике уграде у своја друштва.

Могуће да су и овде у току исти процеси. Демократе су титански помогле да се поставе темељне вредности друштва, оне којима се, са изузетком радикала, остали лагано примичу. Ексклузивност бледи па се те идеје бирачима теже продају.

Демократе ће зато морати да одговоре на питање шта хоће: англосаксонски двопартијски модел – који Тадић јавно прижељкује а који подразумева Николића као онај други пол, или међусобно претапање зарад власти – што и једнима и другима крњи идентитет парадоксално стављајући Г17 плус у позицију чувара принципијелности а Србију у политички замућен положај.

Како се разлике топе, зашто не пробати нове опције? Зар Николић не користи појмове Тадићевог вокабулара: европске интеграције, одбрана Косова дипломатским путем, добри односи с Русијом, борба против корупције…

Свуда около назирем сигнале повратка реалности. Владајуће странке Аустрије, Немачке, Холандије или Шведске презаузете су кризним менаџментом, национализацијама посусталих банака и банкротираних компанија, па не желе или нису способне да се баве другим проблемима. Владајуће српске демократе муче исти или блиски феномени чиме се отвара простор за ускакање.

У ЕУ га је попунила десница, овде напредњаци јер су српски бирачи, интуитивно или из нехата, препознали европски тренд.

Демократска странка је добро прошла, али морала би да се замисли. Британски премијер Гордон Браун једва се провукао после изборног краха лабуриста. Лидер ДС-а може да се похвали бољим локалним учинком, али далеко је то од прижељкиваних ловорика.

Ова влада делује стабилно чему је, на разочарање једних и изненађење других, значајан допринос дао коалициони партнер који је у старту био толико споран, социјалисти, али успеси или неуспеси пре свега иду на конто владајућег Великог брата српске политике, ДС-а.

Ако се анализира порука одаслата с три српска места, онда она гласи да велики део оне трећине која је изашла на биралишта очекује промене, док преостале две трећине разочарано наговештавају да их политичка понуда власти и опозиције не задовољава.

Демократе на власти, барем јавно, поруку друкчије читају. Бодре се и истичу да те три изборне јединице нису репрезентативна Србија, што је донекле тачно, и да из резултата од којих је највише профитирао Николић не треба извлачити посебно значајне закључке.

Страначки маркетиншки гуруи такву поруку обавезни су да одашиљу за јавност, али интерне дебате демократа требало би да буду очишћене од седативних анализа. У супротном, изненађења сутра могу да буду више него непријатна.

Нису бирачи тако предвидљиви како би политичари волели да буде. Штрајкови, одсецање прста или бомбашка опсада можда су тек врх леденог брега који се ваља претећи српском „Титанику” по коме господа на власти и даље одржавају балове. Код бирача се никада поуздано не зна да ли ће им се, и када, препунити чаша.

Колико год локални, општински политички fight је наговестио оно што сви око себе осећамо: потмуло незадовољство, успављујуће опасну незаинтересованост. Што је, ако се народ ослушкује и опипава његово било, општи тренд који је захватио читаво друштво.

Искре упозорења врцају и најтежа грешка коју политичари на власти могу да учине јесте да их игноришу. Или да, у несташици резултата, покушавају да их гасе празним фразама и рециклираним обећањима.

Садашња власт показује симптоме превелике самоуверености и било је само питање прилике да бирачи то препознају. Висок степен парадне умишљености води у политичку отромбољеност и ствара осећај лажне сигурности и незаменљивости.

Због тога су избори за Европски парламент и локално гласање у Србији верна слика онога шта обични људи очекују од ефикасне демократске власти. Овде то подразумева свакодневни живот у који се не уплиће Косово или НАТО. Будимо реални, чак ни „бела шенгенска листа”.

Демократе ће, ако намеравају да ојачају своју позицију у српској бази, морати да се ману тривијално футуристичких европоштапалица попут „Шенгене бели, Вождовац те жели”. Коме паде на памет да на локалну тезгу стави такву робу у временима закочене производње, губитка посла и опште несташице пара?

Наравно да је Томи лакше да продаје популизам. Он је опозиција. Али, он и не покушава да купује шенгенски Вождовац. Рекао бих да је зато био тако успешан.

Кад све саберем, чини ми се да и демократе и напредњаке мање муче прави изазови српског друштва, а више позиционирање на локалној и републичкој мапи. Опасно и по једне и по друге. Најопасније по све нас.

После локалних избора предстоје интерне анализе. Да ли ће власт извући поуке? Не знам. Ако резултате читају искључиво као нумерички успех који је Николић само донекле окрњио, онда би то било лоше. Власт је у локалу добила нешто што није жути картон, али је свакако судијска опомена пре него што се бирачи сутра, прекосутра ухвате за црвени картон у џепу.

Прст упозорења усмерен је ка власти. Нема више избора, на било ком нивоу, који су пука формалност. Народ је разочаран и незадовољан. Власт, да би остала на власти – а то жели више од ичега – мора брзо да се активира и по вертикали и по хоризонтали.

Чар избора је што потврђују максиму да је демократија непрестана борба.