Бојсов димњак

ПОВОРКА ЧУДЕСА
Градска деца све ређе имају прилику да провере значење древне изреке "мрачно као у оџаку". Говорећи о крајностима, на почетку величанствене студије "Јесен средњег века", Хујзинга примећује да савремени човек напросто нема искуство потпуног, неопозивог мрака својствено људима из епоха које су претходиле проналаску електричне енергије. Осим тога, умножавају се радијатори, повлачи се "краљица пећи". Иако је, током деведесетих, популарни шпорет назван "смедеревац" имао изненадни повратак у наш живот, није нетачна констатација да димњаци постоје, али се не користе. Чак ни Лондон није онакав какав је био у време Мери Попинс - ни уз помоћ маште нећете се попети низ лелујаво степениште од црног угљеног дима, деци ћете тешко објаснити значење песме "Чим-чимини", а оџачар, онај који доноси срећу, среће се чешће у причама него на тротоарима.

Једна од првих "светских" изложби које сам имао прилику да видим звала се једноставно - "Црно". Одржавала се крајем 1981. године у диселдорфском Кунстхалеу. Мудра и темељна, та је изложба дала преглед црних монохрома у авангардама двадесетог века. Почетак је означио Маљевич: црни квадрат је, као каква икона, био постављен високо, у углу. Одмах до њега био је Ротченко. Уследила су дела Марка Ротка, Еда Рајнхарта, Барнета Њумана, Френка Стеле, Ричарда Сераа. Затим и Капрова, Клајна, Кунелиса, Мерца... Укратко, био је то низ различитих долазака до метафизике црног, те не-боје која за једне представља евокацију алхемијског нигреда, за друге одсуство светлости, за треће тек пиктуралну материју.

Таква смотра ни данас се не би могла замислити без Јозефа Бојса. У Диселдорфу, његовом граду, или било где другде. Мистификатор, шаман неоавангарде и изнад свега маркантна појава, био је тада жив, здрав, активан и присутан на отварању, спреман да уђе у дијалог са сваким, чак и да, у једној ад хок акцији, откупи дело тада младог југословенског уметника.

Његов рад био је један од ретких направљених посебно за ову изложбу. Наизглед једноставан - баш онако како су неки Дишанови радови само наизглед једноставни - он се састојао из отвора у перфектно углачаном, белом зиду галерије. На отвор се надовезивао извијени димњак који је излазио напоље и свијао се уз модернистичку фасаду Кунстхалеа. Српски језик адоптирао је неколико подједнако лепих речи за тај предмет: чунак, сулундар, оџак. Назовите, дакле, ту металну цев са карактеристичним кружним кровићем како хоћете... Бојсовим радом спојено је "унутра" и "споља" галерије, релативизован простор, а уједно се и одговорило на тематски оквир изложбе: чађ која облаже канал димњака је скоро архетипска слика најцрњег црнила.

Тада, јасно, нико није ни слутио да ће тај јединствени спој "древног" (у лику огњишта и припадајућег металног одводника дима) са модерном архитектуром стамбених блокова овде, на Балкану, превазићи оквире авангардног уметничког рада и постати део свакодневног живота. У градовима опседнутим како артиљеријом тако и посвемашњом бедом баш су овакви димњаци у атмосферу однели паркете многих соба и књиге многих библиотека, оставивши укућанима понешто топлоте довољне за преживљавање. Тако је овај неупадљиви рад накнадно добио и димензију на коју аутор, вероватно, није ни помислио.

Четврт века касније изложба "Црно" је само део давног сећања. Кунстхале, уметнички павиљон, по природи није институција која сакупља дела модерне уметности - она их само излаже. Поставке се, дакле, смењују као на покретној траци. Ипак, неко је одлучио да Бојсов рад, направљен наменски за изложбу "Црно", не буде расклопљен и однет по истеку периода означеног на плакату и унутрашњим корицама каталога. Тако је димњак постао део сваке наредне поставке, све док су оне у том простору биле редовне. Напредак је у уметности, најблаже речено, сумњива категорија. То се, међутим, не може рећи за технологију. Диселдорф је, на прелазу у трећи миленијум, добио нове уметничке павиљоне прилагођене све захтевнијим делима визуелних уметности. Оно што је шездесетих, када је Кунстхале подигнут, било модерно сада се испоставља као тромо и за излагачке стандарде овог времена неподесно. Зато су се појавиле замисли да се Кунстхале сруши и на његовом месту подигне нови.

На путу таквог разрешења испречио се димњак. Испоставља се да је Бојсов рад оно што спречава да једна оронула модерна зграда буде уклоњена. Скоро да би се могло рећи да је тај рад, тај гест, тај поливалентни продор - вреднији од целе грађевине. Стотине људи дневно прођу поред тог једва приметног детаља на фасади. Мало ко од њих зна одакле потиче тај бизарни спој. И мало ко би уопште поверовао да сура зграда опстаје захваљујући једном чунку.