Bojsov dimnjak

POVORKA ČUDESA
Gradska deca sve ređe imaju priliku da provere značenje drevne izreke "mračno kao u odžaku". Govoreći o krajnostima, na početku veličanstvene studije "Jesen srednjeg veka", Hujzinga primećuje da savremeni čovek naprosto nema iskustvo potpunog, neopozivog mraka svojstveno ljudima iz epoha koje su prethodile pronalasku električne energije. Osim toga, umnožavaju se radijatori, povlači se "kraljica peći". Iako je, tokom devedesetih, popularni šporet nazvan "smederevac" imao iznenadni povratak u naš život, nije netačna konstatacija da dimnjaci postoje, ali se ne koriste. Čak ni London nije onakav kakav je bio u vreme Meri Popins - ni uz pomoć mašte nećete se popeti niz lelujavo stepenište od crnog ugljenog dima, deci ćete teško objasniti značenje pesme "Čim-čimini", a odžačar, onaj koji donosi sreću, sreće se češće u pričama nego na trotoarima.

Jedna od prvih "svetskih" izložbi koje sam imao priliku da vidim zvala se jednostavno - "Crno". Održavala se krajem 1981. godine u diseldorfskom Kunsthaleu. Mudra i temeljna, ta je izložba dala pregled crnih monohroma u avangardama dvadesetog veka. Početak je označio Maljevič: crni kvadrat je, kao kakva ikona, bio postavljen visoko, u uglu. Odmah do njega bio je Rotčenko. Usledila su dela Marka Rotka, Eda Rajnharta, Barneta Njumana, Frenka Stele, Ričarda Seraa. Zatim i Kaprova, Klajna, Kunelisa, Merca... Ukratko, bio je to niz različitih dolazaka do metafizike crnog, te ne-boje koja za jedne predstavlja evokaciju alhemijskog nigreda, za druge odsustvo svetlosti, za treće tek pikturalnu materiju.

Takva smotra ni danas se ne bi mogla zamisliti bez Jozefa Bojsa. U Diseldorfu, njegovom gradu, ili bilo gde drugde. Mistifikator, šaman neoavangarde i iznad svega markantna pojava, bio je tada živ, zdrav, aktivan i prisutan na otvaranju, spreman da uđe u dijalog sa svakim, čak i da, u jednoj ad hok akciji, otkupi delo tada mladog jugoslovenskog umetnika.

Njegov rad bio je jedan od retkih napravljenih posebno za ovu izložbu. Naizgled jednostavan - baš onako kako su neki Dišanovi radovi samo naizgled jednostavni - on se sastojao iz otvora u perfektno uglačanom, belom zidu galerije. Na otvor se nadovezivao izvijeni dimnjak koji je izlazio napolje i svijao se uz modernističku fasadu Kunsthalea. Srpski jezik adoptirao je nekoliko podjednako lepih reči za taj predmet: čunak, sulundar, odžak. Nazovite, dakle, tu metalnu cev sa karakterističnim kružnim krovićem kako hoćete... Bojsovim radom spojeno je "unutra" i "spolja" galerije, relativizovan prostor, a ujedno se i odgovorilo na tematski okvir izložbe: čađ koja oblaže kanal dimnjaka je skoro arhetipska slika najcrnjeg crnila.

Tada, jasno, niko nije ni slutio da će taj jedinstveni spoj "drevnog" (u liku ognjišta i pripadajućeg metalnog odvodnika dima) sa modernom arhitekturom stambenih blokova ovde, na Balkanu, prevazići okvire avangardnog umetničkog rada i postati deo svakodnevnog života. U gradovima opsednutim kako artiljerijom tako i posvemašnjom bedom baš su ovakvi dimnjaci u atmosferu odneli parkete mnogih soba i knjige mnogih biblioteka, ostavivši ukućanima ponešto toplote dovoljne za preživljavanje. Tako je ovaj neupadljivi rad naknadno dobio i dimenziju na koju autor, verovatno, nije ni pomislio.

Četvrt veka kasnije izložba "Crno" je samo deo davnog sećanja. Kunsthale, umetnički paviljon, po prirodi nije institucija koja sakuplja dela moderne umetnosti - ona ih samo izlaže. Postavke se, dakle, smenjuju kao na pokretnoj traci. Ipak, neko je odlučio da Bojsov rad, napravljen namenski za izložbu "Crno", ne bude rasklopljen i odnet po isteku perioda označenog na plakatu i unutrašnjim koricama kataloga. Tako je dimnjak postao deo svake naredne postavke, sve dok su one u tom prostoru bile redovne. Napredak je u umetnosti, najblaže rečeno, sumnjiva kategorija. To se, međutim, ne može reći za tehnologiju. Diseldorf je, na prelazu u treći milenijum, dobio nove umetničke paviljone prilagođene sve zahtevnijim delima vizuelnih umetnosti. Ono što je šezdesetih, kada je Kunsthale podignut, bilo moderno sada se ispostavlja kao tromo i za izlagačke standarde ovog vremena nepodesno. Zato su se pojavile zamisli da se Kunsthale sruši i na njegovom mestu podigne novi.

Na putu takvog razrešenja isprečio se dimnjak. Ispostavlja se da je Bojsov rad ono što sprečava da jedna oronula moderna zgrada bude uklonjena. Skoro da bi se moglo reći da je taj rad, taj gest, taj polivalentni prodor - vredniji od cele građevine. Stotine ljudi dnevno prođu pored tog jedva primetnog detalja na fasadi. Malo ko od njih zna odakle potiče taj bizarni spoj. I malo ko bi uopšte poverovao da sura zgrada opstaje zahvaljujući jednom čunku.