Свест о поднебљу

Шта је то глобализација културе и уметности? Вирус, временска непогода, програм за неку нову уравниловку? Волела бих да могу са подсмехом да узвратим, али не могу, јер тај термин подсећа одвише на искључиве правилнике тоталитарних режима из недавног двадесетог века! Уметност вредна пажње, а и уметник, у принципу не настају по деспотској или туторској наредби, већ само у слободним друштвима која брину о свом културном наслеђу и наследницима и где је принцип самопоштовања и самосвести основа да разнородне личности уметника остваре увек нове садржаје и вредности.
Светска историја нам је показала да свака уметност као културно наслеђе једне нације (народа, племена...) може бити обележје и духовни садржај једне епохе, а да исто тако, поседујући универзалне кодове, бива да је усвојени и обнављани део у неком другом цивилизацијском тренутку.

Управо је та аутентичност, различитост, вредност по себи и кључ је за отварање нових духовних простора. Она можда може да се униформише бесвесним репродуковањем и технократијом, али не може да преживи без вечне тајне о људској посебности и њеном значењу, а са тим ни без свести о националним.

Мислим да француска култура и уметност не страхују нимало од губитка свог националног обележја, јер су свесни тог културног наслеђа и утицаја које је оно имало на друге. Истовремено су спремни и отворени да прихвате и придошле уметнике (и ја сам једна од њих) вероватно што у тој размени и узајамном утицају постоји већ "препознавање" онога што се може остварити, али је увек потребно време колико и за било ког њиховог уметника који изналази, доноси нешто ново.

Српска култура је несумњиво саставни део европске; подједнако је богата историјским наслеђем, а цивилизацијски значајна управо по памћењу, што је одлика и европске. У њој смо и до сада учествовали, па не треба да стрепимо уколико не постанемо пуки имитатори и не заборавимо своја и до сада свуда препознатљива својства даровитости – амалгам поднебља и душе.

Љубица Мркаљ, сликарка