Америка има преча посла од Босне

Канцеларија високог међународног представника је у прошлости „намерно нетачно интерпретирала Дејтонски споразум” и „директно или посредно контролисала доношење одлука, игнорисала исход избора” у Босни- оцењују аутори. Тако је „Босна била претворена у последњу ауторитативну државу Балкана” и многи њени садашњи проблеми су „резултат злоупотребе власти”.

Сада су, пак, политички лидери покренули „истински процес преговарања, заснован на компромису и доброј вољи” који „САД и ЕУ треба да подрже”

Прекид тог тока, могао би да подстакне наде радикалних и непомирљивих босанских политичара да ће решење које им одговара наметнути САД и неколико других сила”. Неумесан приступ САД „сигурно би заоштрио политичке сукобе и подрио недавно постигнути консензус за очување јединствене државе”.

Повећавање улога и утицаја, Америку би могло да доведе до ситуације да „кредибилитет” очува „непосредном или посредном употребом силе…чак да поново распореди своје трупе у региону”. Раст сопствене улоге на рачун партнера, уз пратеће заплете, погоршао би јој односе са ЕУ, а потез САД оспорила би и Русија- мисле аутори. Напомињу и да би такав развој ситуације противречио досад уложеним напорима Обамине администрације да поправи односе и са ЕУ и с Русијом.

Основна порука аутора је да Америка „има преча посла” него да преузима курс Босне у своје руке, где би последице повећавања аранжмана одавде могле да буду котрапродуктиве, Такође- да је Босна на новом путу, где у главним улогама за „довршење послова” треба да остану локални лидери и ЕУ ка чијем чланству теже.

Бајндер, др Мајер и Кесић ће оваквим написом допринети вашингтонској полемици. А завршавају га поруком да захтеви за веће учешће САД у Босни и Балкану у целини „треба да буде темељно испитани” и да „не треба радити ишта тек да би се рекло како се нешто ради” – закључују своју анализу Бајднер, Мајер и Кесић.

На нашу молбу да донекле прецизира изнете ставове и одговори на питање - шта би могло да се очекује од приступа администрације Барака Обаме Босни и Балкану, један од ауторе ове анализе, Обрад Кесић нам је рекао да је веома задовољан политиком нове администрације САД која се све више дефинише, јер се први пут после Дејтонског споразума 1995. даје права шанса за опстанак БиХ.

Наведену оцену, Кесић је образложио чињеницом да су вашингтонски званичници „у последње три недеље дали три јасна одговора”: 1. „Потпредседник Џозеф Бајден је у Сарајеву јасно рекао да ентитети нису препрека уласку Босне у ЕУ, чиме је с с високог нивоа поручено да се не доводи у питање република Српска, да је она реалност, део Дејтонског споразума и да то мора да се поштује” 2. Поручено је, такође, да „решење за боље функционисање државе БиХ морају да се нађу, првенствено, у преговорима локалних политичара, што значи да неће бити наметања са стране 3. Америка је потврдила да и даље подржава лидерство ЕУ у Босни.

У напису тројице аналитичара поменуто је да „појединци и организације” траже промену курса Обамине администрације према БиХ, а Кесић каже да су то „поједине невладине организације и појединци, скупови људи који су били врло активни 1990-их у подршци Муслиманима у Босни а потом и лобирали за независно Косово”. Покушали су, додаје, и „да утичу на чланове садашње администрације, такође активне у прошлој деценији, али сва је срећа да ипак ова администрација жели да политику према Балкану води с новом перспективом, и да искрено каже да има низ приоритета, много важнијих од балканских питања”.

Повод за анализу, коју су сачинили Бајндер, др Мајер и он, био је „да се да одговор учесталим трибинама, на које нису позивани они који другачије мисле, одакле је препоручивано да Америка треба да се више ангажује у Босни, да буде лидер и да се жешће супротстави српском национализму, па и да се поставе нови услови Србији за улазак у ЕУ”. Заговорници таквог приступа су највеће незадовољство исказивали због „меке политике ЕУ према Србима, првенствено у Босни а онда и у Србији, и тражили да се поново примени политика, слична оној из 1990-их, по којој са Србима може да се разговара само вршењем притисака и условљавањима”- каже Кесић.

Преносећи утиске из недавног боравка у Босни, он каже да се, после Бајденове посете, међу људима у Републици Српској „осећа већа сигурност јер се дошло до тачке на којој јој се опстанак не доводи у питање”. Али, наставља, „поприлично је и скепсе, јер знају да је бивало да међународна заједница, поготову Америка, једно прича а друго ради”.

Уједно се међу политичарима БиХ „све више уважава реалност да нико са стране неће наметати решења која одговарају само једној страни”. Па да ће „морати да се договоре, да направе компромис”.

М. Пантелић