Између кока-коле и коњака

Када је недавно француски филозоф и ерудита Бернар Анри Леви, у чланку објављеном у "Гардијану", покушао да одбрани француску културу од напада новинара "Њујорк тајмса", он заправо и није рекао нешто тако ново и иновативно што би продрмало и узбудило успавану "провинцијалну, неподношљиво нарцисоидну и окренуту ка себи" француску елиту, с једне стране, али и арогантне и агресивне Американце, с друге стране.
Ово реторичко одмеравање култура са обе стране Атлантика само је још једном подсетило на старе затегнуте односе и ривалство између две глобалне суперсиле и уједно потврдило старе дубоко уврежене клишее о империјалистичкој материјалистичкој Америци у којој се свако уметничко дело мери по броју продатих карата на билетарници и о идеолошкој, националној, готово провинцијалној Француској у којој надутост и егоистичност иду до карикатуралности.

Интелигентни Левијев текст, написан у сликовитим аксиомима, само је још један глас у име француских мислилаца за које је Америка искључиво потрошачко царство у којој је све на продају, па и уметност. С друге стране, смеч лопта овога пута дошла је са оне стране океана у којој је тренутно актуелан став да Француска није више што је била и да она данас више нема уметника каквих је било у прошлости, којима се дивио читав свет.

Да помало истрошена и засићена америчка масовна култура, у сенци рата против Ирака, страхује од губитка доминације јасно је као дан, али више је него јасно да Французи такође страхују да не изгубе национални идентитет због последица глобализације, односно американизације. Актуелизовано је старо питање: хоће ли Холивуд угушити аутентични и својствени француски филм, хоће ли хамбургер и кока-кола победити кроасан и коњак, хоће ли се француски језик изборити од таласа англицизма, хоће ли се пред најездом агресивне попкултуре сачувати аутентично.

Ова традиција француског антиамериканизма и америчког шовинизма заправо више личи на игру која се с времена на време поново појави на светској сцени. Оружје су за сада једино речи, док се економски односи између ове две суперсиле одвијају неометано. Већина Француза су већи Американци на новом континенту од самих Американаца, холивудски филмови радо се гледају у француским биоскопима, а "Мекдоналдси" раде пуном паром. Ту су више забринути европски интелектуалци, него сами ствараоци што, нажалост, више говори о слабостима и крхкости Старог континента, него о агресивности оних од којих се Европејци, како неко једном рече, желе да одбране. Јер, Европа једино може да опстане ако одбаци стари идентитет потхрањен национализмом и изгради нови идентитет који би требало да се заснива не само на критици других култура, већ на критичкој и самокритичкој традицији ума. Једина будућност, не само Француске као жиле куцавице, већ читаве Европе јесте да се отвори према плурализму светских култура. А Француска и Америка поново ће извадити мачеве до неког новог вербалног дуела.