Владу не брине инфлација

Народна банка Србије је, после вишенедељног одлагања и меркања тренутка, донела одлуку да своју основну (референтну) каматну стопу смањи са 14 на 13 одсто. Неко ће рећи да то и није неко појевтињење кредита, поготово ако се зна да су све европске, па и већина централних банака најјачих земаља у свету ту камату спустиле готово дo саме нуле. Ми, нажалост, још ни издалека нисмо део тог света.

Због тога одлуку НБС не треба посматрати само из угла номиналног снижења стопе, већ је осмотрити у светлу још неких чињеница, које су претходиле самом потезу. Другим речима, ако се мало и држава укључи у антиинфлациону политику, због које се до сада није много секирала, чак ју је и својски подгревала, постоје реални изгледи да ово буде почетак лаганог свођења те камате у примереније вредности.

У прижељкивању оваквог сценарија не помажу много искуства развијеног света, где је услед рецесије дошло до осетног пада готово свих видова потрошње. Инфлација је, разуме се, сишла на најниже гране. У порески, односно буџетски, уређеним земљама, држава уз помоћ уходаних тржишних механизама зна шта јој је чинити у годинама рецесије. Смањује цену кредита и новца уопште. Код нас као да се и НБС и банке с њом инате са светском праксом, па и стручним препорукама. Цена кредита и новца је папрена.

У НБС имају увек спреман исти одговор – држава нас не прати у антиинфлационој политици. Њој је више стало до пореза и буџета него до ниске стопе инфлације. Гувернер НБС Радован Јелашић то, коначно, и доказује – од договорених 15 одсто годишњег раста цена за робу и услуге које су у надлежности владе, држава је за нешто мање од пет месеци већ „испуцала” 13 проценатна.

Због тога су, како су израчунали стручњаци ФРЕН-а (Фонда за развој економске науке), дајући тиме за право гувернеру, цене у Србији 8,8 одсто на годишњем нивоу. У прва четири месеца инфлација је, највише због потреба буџета, порасла 4,8 одсто. Да је влада, међутим, имала приступ инфлацији какав је имала НБС, цене би код нас почетком маја биле свега – 2,8 одсто. Где би Србија била на овој табели? Довољан је само овлашан поглед.

Нема сумње да је Монетарни одбор НБС, доносећи одлуку о смањењу референтне каматне стопе имао у виду и ову чињеницу, али и још неке друге. Рецимо, да је пад привредне активности, а с њом и свих облика потрошње (од којих највише боли инвестициона) за више од 20 одсто, већи него што се очекивало. Дезинфлаторно делују стабилизација курса и смањење буџетског дефицита. Епилог – нижа референтна каматна стопа.

Добра, опробана прича, шта би било – кад би било, поготово у погледу евентуалне цене новца да је којом срећом инфлација испод три, а не безмало девет одсто, у овом часу нема никакве вајде. Питање је шта се у оваквим околностима, па и пред најављени долазак мисије ММФ-а почетком августа, може очекивати.

Економски стручњаци и гувернер Јелашић не разликују се много у проценама о овогодишњој укупној стопи инфлације – око десет одсто. Гувернер би то рекао – осам плус минус два процентна поена. Под условом, наравно, да не дође до већих ломова на светском, али и нашем скученом економском простору.

Све очи, поготово најсиромашнијег дела становништва, јер они плаћају највећи инфлаторни цех, упрте су у државу и њену вештину да обузда цене под својом „шапом”, али и да умешно „испегла” буџетски дефицит без подизања ПДВ-а или увођења нових акциза.

И таман када су се сви понадали да ће држава умети да се носи с тим и другим изазовима, стигла је вест о новом поскупљењу горива – за око четири динара. Леп „квасац” за све оне који једва чекају да поскупе своју робу или услуге – саобраћај или пољопривреда. Препуштајући нафтни монопол туђој, приватној компанији и заклањајући се иза некакве уредбе о формирању цена, држава допушта поскупљења горива иако барел сирове нафте на светским берзама стагнира баш као и долар на нашим курсним листама. Држави то иде у прилог. Пуни буџет. Колико ће нас то сутра коштати?

Важно је преживати ову годину, макар и са двоцифреном инфлацијом, јер она с мање политичке и економске одговорности учини оно зашта још нисмо спремни – да трошимо само оно што смо зарадили и да улажемо у будућност, а не у одржавање каквог-таквог социјалног мира по цену генерација које долазе.