Зграде као билборди

ПОЈАВЕ
Пре пола столећа Лас Вегас је био град у коме је централна авенија практично била без архитектуре, јер су хотелске фасаде биле скоро сасвим прекривене најразноврснијим рекламама. Нешто касније фасаде су почеле да се ослобађају ових шароликих маски, а рекламне поруке су се селиле на посебно монтиране паное, тзв. билборде, који су данас, постављени уз уличне тротоаре и хотелске прилазе, анимираним видео порукама на великим екранима, постали нови вид визуелне комуникације. Истовремено, фасаде нових објеката, уместо некадашњих "кич" имитација, последњих година добијају савремени архитектонски израз запажених ликовних квалитета.
Зашто смо овде узели за пример Лас Вегас? Па, ето, зато што је овај град светски пример интензивног рекламирања, а, уз то, што се у Београду одвија управо обрнути процес. Код нас су се, нема отада ни деценија и по, билборди први пут појавили уз улице и на трговима. Убрзо су они постали претесни за рекламе, па су оне кренуле у освајање фасада зграда. Најпре су биле скромних димензија и појављивале су се на објектима у изградњи или реконструкцији, где су имале и функционално, па и ликовно оправдање, да би данас својим великим платнима све више прекривале и целе фронтове зграда.

Фасаде хотела "Славија" и "Београђанке" већ више од десет година носе рекламне омотаче, а у међувремену су им се придружиле и многе друге палате. Ипак, најизразитији пример ове урбанистичке злоупотребе имамо на двојној кули познатој под називом "Западна капија".

Дело архитекте Михајла Митровића, настало пре три деценије, изазивало је и наставља да изазива опречне оцене. Међутим, као знаковит артефакт овај објекат је својом јаком и оригиналном ликовном експресијом привукао пажњу и иностране стручне јавности, па се нашао и на насловним страницама реномираних публикација. Нажалост, његова улога упечатљиве прилазне београдске маркације данас је недозвољиво деградирана претварањем у огромни билборд. Поред окачених логотипа Комерцијалне банке и "Цептера", фасаде пословне куле скоро су у целини покривене рекламним платнима "Теленора".

Посебно је зачуђујућа западна страна где имамо прави оксиморон или, да тако кажемо, "зградину зграду". Наиме, западно рекламно платно на бочним странама има представе две сужене фасадне перспективе (дакле, виртуелне делове зграде на реалној згради), а између њих је уметнут фотографски поглед на Саву и Калемегдан. У тој измешаној комбинацији архитектуре и рекламних порука, тешко је веровати да путници у аутомобилима на аутопуту, којима су највише намењени ови пропагандни позиви, могу и да разазнају њихов садржај, а један значајан београдски просторни симбол је срамотно сведен на огроман билборд.

Није ли, отуда, после овог скандалозног искуства са "Западном капијом", крајње време да градске власти обрате озбиљну пажњу на појаву оваквог, све чешћег, накарадног мењања архитектонске слике града?