САЊА БЕРОЊА

Све чешће су расправе о реформи образовања – доста се говори о предностима и манама нашег школског система и праве се поређења са страним. Међутим, чини ми се да смо склони идеализовању нашег образовања, па се тако често чују приче како су наше школе "најјаче", како су наши средњошколци и студенти супериорни у односу на стране вршњаке. Има у томе донекле истине – свеобухватни приступ најразличитијим темама и велики број предмета дају сјајну могућност стицања опште културе.

Пошто сам ишла у Филолошку гимназију, била сам у вези са странцима, нарочито Французима. Њима је било врло необично кад су чули да имамо 16 предмета и да је наша пажња подједнако усмерена на националну и светску историју, књижевност, уметност, географију... Благодети оваквог образовања долазе до изражаја у иностранству – добро познавање географије, историјских прилика и страних језика. Међутим, плашим се да узроци свега овога не леже само у образовању – све више младих машта о напуштању Србије, па им је за то, поред дипломе, потребно и познавање језика и географије.

Велика количина градива је узрок једног битног проблема – уместо да се развија креативност и подстиче повезивање чињеница, развија се само способност меморисања. Битније је запамтити него схватити.

Ево једне анегдоте:

Професорка пита ученицу: Где је био Берлински конгрес?

Ученица гледа збуњено.

П: Марија, где је био БЕРЛИНСКИ конгрес?

Ученица је и даље збуњена.

П: Марија, која река тече испод Савског моста?

М: Сава.

П: Па добро, где је био БЕРЛИНСКИ конгрес?

М: На Сави!

Проблем је што се лоше научено и несхваћено градиво брзо заборавља, па се понекад поставља питање сврхе учења.

Велики проблем нашег образовања, којег нажалост нисмо свесни, јесте неразвијање културе писања. За разлику од западног система, где се доста полаже на писање есеја и других радова, код нас се писање своди на израду четири писмена задатка из српског (књижевности) која су слободне структуре и немају никакву везу са прецизно одређеним формама радова на западу. Проблем је што се не негује ни усмено излагање – због великог броја ученика у одељењима, професорима је лакше да дају тестове на попуњавање и заокруживање одговора него да испитују ученике усмено.

Писање есеја је од вишеструке користи – поред неговања стила, развија се и истраживачки дух и креативност ученика – из обимне литературе треба извући суштину (дакле схватити) и потом то представити на аргументован и објективан начин. Када би се то радило чешће, матуранти не би више доживљавали израду матурског рада као једно од најстреснијих искустава.

Треба споменути и застарелост градива и материјала. Из информатике се и даље уче програми попут паскала, а не раде се много битније ствари попут Интернета. Наравно, то има везе и са недостатком новца за опремање кабинета.

Ови недостаци би били уочљивији када би се младима пружила могућност путовања и размене искустава са странцима. Комуникација је најбољи начин сагледавања сопствених предности и недостатака, то је пут ка напретку.

Бруцош на Факултету политичких наука у Француској и ђак генерације Филолошке гимназије