Дигитални дошљаци и урођеници

Специјално за „Политику”
Вашингтон – У последње време све чешће се пише о последицама нове дигиталне технологије. Књига„iBRAIN: Surviving the Technological Alternation of the Modern Mind” (чији би се наслов могао превести као „Информатички мозак: преживљавање технолошких промена модерног ума”) Герија Смола, једног од водећих америчких неуролога са Универзитета УКЛА,и даље изазива буру.Књига, о којој смо писали и ми, говори о истраживању које потврђује еволуцијске промене у људском мозгу и то управо због свакодневног коришћења нове технологије – од компјутера, мобилних телефона, преко блекберија, иПода и разноразних видео-игрица.

Смол, подсетићемо, младе људе који су од рођења изложени модерним дигиталним направамазове „дигиталним урођеницима” а оне старије, пак, „дигиталним дошљацима”. Док се мозгови „дошљака” скоро уопште не мењају кад читају књигу, нити кад „сурфују” по интернету, мождана маса код „урођеника” активира се дупло више када користи интернет. После низа истраживања, Смол је открио да интернет и текстовно преношење порука усавршавају наш мозак (у филтрирању информација и брзом одлучивању) али да, с друге стране, људе чини мање способним у одржавању међуљудских веза (смањује се жеља за сусретима или се искључиво премешта у виртуелно умрежавање), читању израза лица и коришћењу гестова (у чему су били вешти наше баке и дедови). Уз то, истраживања су показала да „дигитални дошљаци” уче методичније и да задатке прецизније извршавају од „урођеника”.

Када родитељи питају овог научника како да разумеју своју децу која у исто време раде домаћи на компјутеру, слушају музику са иПода и још читају поруке са мобилног, он одговара да морамо да будемо свесни новог доба и могућности које доносе нови технички апарати, али да је битније какав успех деца постижу у школи. Треба знати да у САД деца домаће задатке све ређе пишу руком– углавном користе компјутере, и да због тога неки сматрају да није реч о писању него дигиталној преради, тачније – процесуирању речи.

Да ли је угледни историчар Џозеф Елис у праву када саопштава да све своје радне верзије књига пише руком јер уочава неку симетрију између мишићних покрета руке и протока идеја у глави?Или, кад указује и на могућност губљења важне документације – преписке међу људима,сведочанства о животима људи и посебно оних који су обликовали историју. „О новијим генерацијама, које шаљу много више имејлова него писама, никад нећемо знати онолико колико смо знали о генерацијама из прошлости које су имале само мастило...” Управо ову везу писања оловком на хартији и учинковите регулације осећања недавно су потврдили и неуролози са Универзитета у Калифорнији, откривши да она појачава активности дела мозга везаног за самоконтролу, смањује емотивну збрку и анксиозност, једноставно – постиже катарзичне резултате.

Замислите се мало и над резултатима истраживања можданих промена током играња видео-игрица:доказано је да се учвршћују обрасци можданих активности везани за награђивање и зависност али још није утврђено колико то слаби друге делове мозга, или – да ли постоје могућности наслеђивања ових образаца понашања?Даљим развојем технологије природна селекција ће фаворизовати „урођенике” чији мозгови трпе већи надражај нервних мрежа које су, због веће дозе стреса, и у већој опасности од оштећења. У свету расте број клиника које лече одвикавање од тзв.дигиталне зависности. А Смол упозорава: наши стари неуролошки обрасци изумиру, а са њима ће нестати и наше традиционалне комуникацијске вештине; на нама је да одлучимо о поретку вредности.

Неки универзитетски професори и критичари пажњу посвећују промени културолошког модела библиотека и информацијске доступности, новим феноменима у свету издаваштва и појавидигиталних романа. Због изузетно амбициозног пројекта Гугла који у наредних десет година жели дадигитализује све књиге, један од најбољих светских проучавалаца историје књиге, Роберт Дарнтон у „The New York Review of Books” недавно је анализирао будућност не само књига него и могућег напретка човечанства. Све пројекте, од просветитељског доба до дигиталног Гугла, Дарнтон чита у Бурдијеовом кључу поседовања моћи и позиција унутар правила игре која је сама подређена доминантним силама друштва. Како Дарнтон истиче, у време док су надлежне службе спавале, Гугл је сам преузео иницијативу, све док га није успорила – можда за човечанство одлучујућа прекретница – тужба аутора и издавача за неовлашћено преузимање делова књига. Нагодба између актера је у току, и за њено решење требало би да се чујевећ ових дана. Дарнтон се забринуто пита да ли ће приватни интереси превагнути над јавним добром или ће просветитељски сан бити даљи но икад;Гугл нема конкуренцију, а ако добије нагодбу чији је циљ веома јасно дефинисан као „максимизирање прихода”, стећи ће монополистичку моћ а читаоци ограничен приступ великом броју књига насталих у 20.веку.

Критичар магазина „Тајм” Лев Гросман луцидно прати промене на папирнатом али и на дигиталном издавачком тржишту. Док класичан тип издаваштва Гросман пореди са добро уређеним воћњаком, нови тип блогерског издавања књига види као џунглу; књижевниблогови, већином безуметничке вредности, множе се великом брзином. Овом Гросмановом запажању треба додати питање: Ко може да претпостави нове критерије вредновања у свету којем је до критеријума све мање стало и где се, по принципу караоке забава, свако подстиче да узме микрофон тј. тастатуру у руке зарад неког (каквог?) јавног добра? Истраживања показују да су коментари на интернету далеко одсуптилних запажања и мисаоних тумачења – углавном се налазена негативномполу комуникације– а доминирају жучљиве и оштре препирке,филованепогрдним речима, при чему нису поштована ни основна правила писмености.