"Седма сила" без фитиља

Сретох нашег дописника у ходнику моје и његове "Политике". "Откуд ти", питам га, јер се свакодневно чујемо телефоном, а ретко виђамо. Он из свог града педантно извештава, шаље текстове, а у Београд залази ретко. "Ма, само сам свратио на кратко, у централу, па идем у суд", каже ми. Кривично га тужи један лопов о којем је наш дописник писао. Украо човек милион литара нафте из железничког депоа, полиција га хапсила, процес против њега траје, а он пресавио табак и тужио нашег новинара што га је "дао у новине". Питају га - зашто тужиш, кад си признао кривицу, а он одговара: "Може ми се". И зато се наш дописник, оседео у новинарском занату, педантно појављује на сваком рочишту, јер ако се не појави, може да му се деси да буде, у одсуству, осуђен. Тако је то, по закону. Изјадасмо се један другом, и он отрча да не закасни на суђење.

Сетих се куда сам све морао, не само ја, него и многе моје колеге, да обијамо судске прагове не бисмо ли спасли кожу од разноразних локалних бадаваџија који реше да туже. Кад их неко пита јесу ли "урадили оно што пише у новинама", они, уместо јесу или нису, кажу да су тужили новинара.

У Закону о јавном информисању, који зову и "списак забрана и упозорења", а и Кривичном закону предвиђене су све могуће врсте одговорности новинара и одговорних уредника. Због објављених информација уредници одговарају по истом основу - прекршајно и кривично, а сносе и материјалну и нематеријалну штету. За "седму силу", како се већ одавно иронично самоназивамо, надлежан је суд који тужилац (прозвани) одреди, тј. тамо где је тужиоцу начињена штета. Тако новинари и уредници морају да путују по Србији и одговарају пред судом зато што су у новинама написали и објавили да је тај украо нешто, а полиција га ухапсила и издала саопштење. Пред парничним судијом су обавезни да дају исказ по тужби за накнаду штете.

Нонсенса и глупости колико хоћемо, да не претерам у набрајању. Писало се, на пример, о доктору који је оперисао човека који је имао тумор на мозгу, спасао га, али га и држао у болници све док му овај није ставио потпис на уговор о доживотном издржавању. Другим речима, док му није поклонио кућу. Уговор је после оспорен, лекар, уместо да поцрвени и покрије се ушима, тужио све новинаре који су писали о његовом моралном лику. И сада новинари стрепе, а лекара "боли уво". Доктори се међусобно штите и крију свој нехат. Штету коју радници проузрокују на раду сноси, по закону, послодавац. Судије не одговарају за лошу или нетачну пресуду. Политичари се позивају на имунитет. Али зато лове и туже новинаре. Зато што су, на пример, пренели оно што други политичари кажу о њима или шта се из неке истраге сазнало. Прозвани траже милионске износе због "повреде части и угледа". Изгледа да само тако велике паре могу код њих да умање психички бол који им је нанет. А и углед, као да је излог, парама се лако "гланца". Наравно да нико не тражи за новинаре "посебан третман", нити да ми будемо нека стварна седма сила, јер то одавно нисмо, већ само да нас спасу разних воајера, моћника и остале братије која, кад не зна куд ће, удари на новинаре. Претерујем ли?