Иран: постизборни седатив

Одлука моћног иранског Савета чувара револуције да допусти ново пребројавање дела спорних председничких избора има за циљ да умири поражене реформисте који упозоравају на изборну крађу и да предупреди нове уличне сукобе који после осам мртвих прете да измакну контроли, али тешко је веровати да ће одузети други мандат Махмуду Ахмадинежаду.

Савет чувара, састављен од 12 шиитских високодостојанственика и стручњака за шеријатско право, има задатак да проверава да ли су закони донети у парламенту усклађени са канонима ислама и уставом, одобрава или забрањује кандидате и потврђује или поништава изборе.

Савет близак врховном вођи револуције ајатолаху Али Хамнеију очито је проценио да су оптужбе о намештању изборног резултата у корист конзервативног председника делом основане, али је одбио захтев пораженог реформисте Мир-Хосеин Мусавија да се гласање потпуно поништи.

Покушај смиривања је брз одговор на Мусавијево упозорење да је спреман да плати „било коју цену” како би се поништио изборни резултат.

Иако је тешко проценити скалу манипулација, баш као и реалну снагу реформиста, неколико фактора указује да је Мусави можда био у праву када је говорио о „изборној шаради”.

Проблематичном брзином пребројано је 39 милиона гласова оних који су у пространој земљи као што је Иран изашли на биралишта. Зашто је одмах блокирано слање СМС-а, омиљеног начина комуникације грађана?

У Ирану је 70 одсто од 72 милиона становника млађе од 30 година, више од половине људи живи по градовима. Мусави је добио само трећину гласова па је легитимно питање где су завршили гласови урбане младежи за коју се зна да представља изборну базу реформиста.

Шта је са гласовима утицајних „базарија”, контролора иранске трговине који су својевремено значајно допринели обарању шаха Резе Пахлавија, а сада се нису устезали да покажу отворено незадовољство Ахмадинежадовом популистичком економијом која расипа богатство стечено нафтом?

Како је могуће да је Мехди Каруби, бивши командант Револуционарне гарде, добио мизерних 0,89 одсто гласова када његова партија има најмање 400.000 чланова? Да ли су се они у петак успавали?

Када се свему додају улични сукоби у Техерану, промптно хапшење реформистичких активиста, изолација угледног конзервативца и бившег председника Али Акбара Хашеми Рафсанџанија, који се уочи избора сукобио са Ахмадинежадом, и оставке 125 предавача са техеранског универзитета, постаје јасније зашто су се владајући шиити одлучили на седативну постизборну терапију.

Како год избори били пребројавани, Иранци се нису устручавали да искажу своју вољу. Реформисти овога пута нису у великом броју бојкотовали изборе као 2005. – омогућавајући победу Ахмадинежаду. „Тиха већина”, како себе амбициозно зову они који траже више слобода и економских прилика, показала је снагу без обзира на (не)тачност изборних бројки. Инерција и скептицизам су побеђени. Избори су оправдали своју сврху без обзира не све неизвесности које предстоје.

Ирански режими одувек су имали амбицију да репрезентују народ. Сада је ова формула угрожена оштром, варничавом поделом јер велики број – мада је питање да ли је то већина – верује у колосалну изборну превару.

Угрожен је и устав који одређује да је воља народа темељ суверенитета. Угрожен је и демократски поредак који иранску револуцију карактерише у истој мери колико и политички ислам.

Ајатолах Хамнеи, конзервативац чија је реч кључна у иранском политичком животу, решио је зато да реагује мада ће се тешко одрећи свог миљеника Ахмадинежада чију је победу одмах поздравио и од кога очекује наставак отпора захтевима Запада да Иран обустави, или дозволи контролу, свог спорног нуклеарног програма.

Иако разлике између Ахмадинежада и Мусавија не потпадају под црно-бела тумачења о тврдокорном конзервативцу и либералном реформатору – јер и један и други функционишу унутар чврсто дефинисаног оквира јединственог политичког система исламске републике – поделе су изашле на видело.

Све је тим сложеније управо зато што Мусави припада систему и што може да окупи утицајне савезнике.

Какав год епилог био, Иран показује велику динамику унутрашњег политичког живота, а захтеви за његову либерализацију и реформе унутар система исламске револуције – које готово нико не оспорава – несумњиво ће се увећавати.

Превара или не, Ахмадинежад ће вероватно остати председник Ирана. Његова победа је истовремени тријумф демократије и репресије.