Универзално, раздрагано и духовито

Шта је то толико привлачно у студентском документарцу „Живан Пујић Џими” Огњена Главонића те су му од марта до данас два различита међународна жирија доделила награде за најбољи филм?

Подсећања ради, једна је освојена на београдском „Кратком метру” за најбољи домаћи документарни филм. Друга, за најбољи филм (у конкуренцији од 34 филма из 17 земаља) на управо завршеном фестивалу Синема Сити, у такмичарском програму „До 10.000 долара”.

Одговор на питање постављено у уводу, у најкраћем би се дало свести и на следеће – Огњену Главонићу је пошло за руком да створи бескомпромисни филм, оптерећен једино животом и идејама а не унапред задатим циљем да се постигне успех, освоје симпатије и достигне статус. Чисто и искрено, без калкулација.

Главонић (Панчево, 1985) студент филмске и телевизијске режије на Факултету драмских уметности у Београду који је и продуцент овог његовог филма, определио се да филмски наслика портрет неуобичајеног јунака – панчевачке урбане легенде, аутсајдера и лузера Живана Пујића званог Џими, што се налази на „врхунцу своје креативне снаге, али га свет не оставља на миру”.

Џими је од оних ликова што прште од непрецизно усмерене енергије, идеја и идеала. Он је песник још од основне школе, заљубљеник у панк музику, „Секс пистолсе” и домаћи јужњачки бенд „Цепени ћунци” (поцепане луле од шпорета на дрва), лидер групе „Живан и жилети”, гостујући музички водитељ на Радио Панчеву и оснивач и менаџер андерграунд музичког фестивала „Томашевцу у походе” – или вам ТУП. Рекло би се – момак са завидном каријером, да нема оних хиљаду „али” које Огњен Главонић, добро темпирано и постепено, о свом јунаку открива. Прилазећи му малом камером другарски интимно (Главонић није само сценариста и редитељ, већ и сниматељ) динамично и, онако у ходу, аутор открива и све овоземаљске муке свог филмског јунака. Он живи на релацији – село Томашевац, где у мајчинској кући има купатило – центар града Панчево, у којем користи пољски тоалет и нема прикључак за телефон и интернет – Београд, у којем још од 1999. године студира Пословну школу. Од свега што ради, нема готово никакве новчане вајде. На радију волонтира, на организацији панк музичког фестивала има сваке године губитке, бенд чији је лидер још увек није „видео кинте”, а своје песме пише на класичан начин – руком на страницама свески...

Огњен Главонић иде чак и корак даље па свом протагонисти, шармантно и функционално, супротставља антагонисту – Џонијеву мајку, једноставну и животом веома исцрпљену жену. Она је та која рационализује сав Џонијев ентузијазам и спушта га на земљу. „Лепо је што има бенд, али је боље да има школу”, или „пиши песме, али немој да певаш, нека твоје рецитације пева неко са лепим гласом”, једноставне су и искрене мајчинске речи, практична животна филозофија.

Једноставно, Главонићев 21-минутни филм, чини се ауторски интуитивно, издигао се изнад класичног документаристичког филмског портрета, што му је само додало на вредности. Уз то, ово је и филм допадљивог панк-ритма (има ту доприноса монтажера Николе Успенског) са причом која је универзално читљива, раздрагана и духовита.