Има ли Србија пријатеље

Чекају нас бурна времена. Много је разлога због којих су преговори "тројке" завршени без компромиса, при чему су пресудне изјаве европских и америчких званичника да је независност Косова неминовна. Преговори нису имали праву шансу за успех; уосталом, ко би се замлаћивао "суштинском аутономијом" док Вашингтон и Брисел "Косоварима" обећавају независну државу? Наравно, није наопако преговарати; грешка је што је дошло до преговора који су више личили на глуве телефоне. Можемо ли заслугу за то приписати чињеници што службени Београд нема више пријатеља односно савезника, што је прави израз за пријатеља у међународној политици?

Добрица Ћосић у истоименој књизи описује зашто су пријатељи важни у животу појединца, како су му у Другом светском рату спасли живот, да су му вазда били подстицај у борби за истину током титоизма и, уопште, чинили га јаким у оловним временима.

"Ако, поред породице, у мом животу постоји нешто што без двоумљења сматрам срећом, то су моји пријатељи", тврди Ћосић. Ако су пријатељи толико важни за појединца, онда је њихов утицај још пресуднији у међународним односима. Лоши пријатељи у политици често су опаснији од најопакијих противника. Нису ме једном белосветске дипломате пропитивале где нестадоше стари пријатељи Србије, зашто на њеној страни није Француска, како то да су и САД окренуле леђа?

Сличне дилеме занимају оне који се не задовољавају једноставним одговором да је Милошевић за све крив, јер је посвађао земљу са целим окружењем. У политици, међутим, сталних пријатељстава заправо и нема, јер је везивно ткиво многих савеза – го интерес. Државе су вековима стварале и раскидале савезништва којима су се одржавале на површини. Европи је мир донела равнотежа силе, исто као широм земаљске кугле.

Земље које данас подржавају Србију у настојању да одбраном принципа међународног права спречи отцепљење Косова, чине то не (само) зато што су привржене праву и правди, већ због сопствених интереса. Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија, које се у Бриселу најсрчаније супротстављају политици намерној да сузи Србију, не чине то зато што су "традиционални пријатељи" Срба или зато што се боје упозорења Коштуничине владе да ће преиспитати дипломатске односе са државама које би признале Косово; мада има и земаља, попут Словеније, које таква упозорења озбиљно схватају због словеначких привредника који у страху да ће трпети бизнис, из истих стопа седају на канабе министра Рупела…

Државе које немају сличне проблеме или због националне хомогености гаје сасвим супротне интересе, гледају на све то потпуно другачије. Алжир је, на пример, као колонија био део државне територије Француске све док Париз није признао независност Алжира. Тиме се одрекао и своје територије. Француска из те оптике одмерава проблем Косова, иако многи примећују да то није умесно поређење. У истом смеру размишљају у Будимпешти, где праве паралеле са силним територијама које је Мађарска, диктатом великих, изгубила у прошлом веку; коначно, није ли се у Хрватској управо подигла прашина јер је у Риму изашла поштанска марка, омаж Ријеци, некад "италијанској источној земљи"…

Иако се понекад чини да су интереси кључ савезништава у међународној политици, треба подсетити на темељ њиховог склапања или сламања – то су заједнички принципи. Савезнике који су се у Првом и Другом светском рату борили на истој страни фронта на којој је била и Србија, ујединиле су исте вредности за које су били спремни живот да дају. Добар део земаља које су у Србији некад радо виделе савезницу, данас гурају гледишта која се косе са очекивањима владе у Београду. Разлоге за то не треба тражити у њиховим заблудама, већ у српској политици.

У другој половини прошлог века, српски политичари су забили неколико аутоголова, превасходно због напуштања демократских тековина владавине – од затирања "унутрашњих непријатеља", преко промашених метода "борбе против сепаратизма", до манипулације изборном вољом грађана и "неселективно" употребљене војне и полицијске силе, од Косова до Хрватске. Баласт злочина почињених "у име народа" сада је накалемљен на врат демократске Србије, иако су за злодела одговорне и друге стране у сукобима. Одговор на питање зашто су превасходно земље из комшилука, са којима је Србија дуго деценија била у "тамници народа" (како је у Хрватској и Словенији модерно назвати некадашњу Југославију у свим њеним појавним облицима), наметнуле свету стереотип о Србима као "лошим момцима", треба тражити у преиспитивању катастрофалних последица протеклих српских политика. Да се не понове.