Барјаци без цене

Од нашег дописника из Вашингтона

Можеш чим се родиш да будеш обележен као будући амерички председник, ако на такву бенкицу родитељи зажеле да потроше неколико долара: мајушна оделца са обавезном америчком заставом и натписом „Будући председник” продају илегални Латиноси, Кинези и Африканци на попречним плочницима који воде ка Белој кући у Пенсилванија авенији. Симболика америчког сна може да се добије у бесцење. „Волмарт” је ових дана у распродајама претекао „Олд нејви” који пред сваки четврти јул изађе са новом серијом мајица са америчком заставом, тамо где је срце. Сада се оне у највећој продајној компанији на свету, где радници покушавају да се као у Дикенсово време изборе за годишњи одмор и плаћено боловање, продају за два долара мање (три уместо досадашњих пет). Али причекајте мало: дуел око распродаје патриотизма тек се захуктава… А кад прође 4. јул застава ће моћи да се носи и за неколико центи.

„Барјак обасут звездама” (тако некако гласи превод наслова химне и метафоре за заставу), по својој свеприсутности на одећи, тањирима, салветама, уметничким предметима, шољама, оловкама… превазишао је и старог доброг револуционарног сањара – Че Гевару.

Таман је уз Гвантанамо и Абу Граиб опао талас свеопштих белих звездица, плаве позадине, и црвено-белих трака, који је попут цунамија запљуснуо Америку после једанаестог септембра, а са Обамом у Белој кући, Европа је и бикиније овог лета озвездила.

Ипак, професор Универзитета Тексас, протагониста многих дебата о „универзализацији Јенки културе“ Ричард Пелс сматра да она више никад неће бити надмоћна онолико колико је била у двадесетом веку. Аутор нове књиге „Како су Европљани волели, мрзели и трансформисали америчку културу од Другог светског рата”, сећа се времена када је као професор модерне књижевности на универзитетима по Европи и Азији незаобилазно предавао Сола Белоуа, Фокнера, Хемингвеја и Стајнбека, а када је за разумевање модерног театра обавезна била анализа „Трамваја званог жеља”, или „Дугог путовања у ноћ”… Ти трамваји су прошли са Интернетом и, парадоксално звучи, са – глобализацијом.

Када данас предаје преко океана, тексаски професор запажа да „амерички културни извозни продукти у свету нису више толико значајни ни изазовни”. Врло је мало савремених америчких уметника и интелектуалаца који би као светионици отварали нове видике. Културна догађања су се преселила на све стране, нису више концентрисана на Менхетн или Сан Франциско. Она су у Берлину, где је велики филмски фестивал, у Мумбају одакле је „Милионер из блата” спектакуларно закорачио на црвени тепих Холивуда и покупио већину најважнијих Оскара…

Мобилни телефони и Интернет учинили су да култура постане сваком моментално доступна. Она, по професору Пелсу, више није зависна од америчке дефиниције. У ствари, глобализација није допринела већој интелектуалној и политичкој униформисаности, већ је, напротив, дошло до децентрализације знања и културе. Данас живимо у универзуму препуном културолошких опција и бирамо оно што нам одговара и оно што ћемо игнорисати.

Али ако суперзвезде са америчког неба данас више не падају у дневни боравак сваког дома старог света, мотив са звездане заставе поново продире у модни дизајн. Познати француски, јапански, немачки и холандски дизајнери убацили су овог лета концептуализовани имиџ америчке заставе у своје кројеве. У колекцију „Ранглера” за Шпанију и Португалију реинкарнирана је америчка застава „као део генетског кода ове марке”, док је Катрин Маландрино умотала тамнопуту манекенку у циговани амерички барјак и ово хаљинче продаје се по европским кућама за 450 долара. Јенки иконографија присутна је и на купаћим костимима Томија Хилфигера и многих других који су се без стида приклонили новом патриотизму откако је могућност да Обама уђе у Белу кућу постала реална.

Амерички патриотски барјак прљи се дакако и на пакленим пистама. Пре неку годину млади уметник из Тенесија спржио је неколико америчких застава као кромпириће. „Стављајући их у врело уље хтео сам да укажем на амерички проблем дебљине која се епидемијски шири међу сиромашнима” , објаснио је тада уметнички кулинар Вилијам Џентри. Директор локалне галерије избацио је експонате на улицу, са објашњењем да они вређају осећања становништва овог краја по традицији приврженог војним занимањима. Против „наопаког патриотизма” протестовала је и калифорнијска уметница Мишел Пред која је мозаик у бојама заставе направила од конфискованих перореза, маказица, упаљача и убадача заплењених на контролном пункту међународног аеродрома у Сан Франциску. Опасни материјал можда је културолошка симболика одређеног тренутка у историји Америке, објаснила је уметница.

Застава као значка на реверу за републиканце је доказ патриотизма. Обама је прозиван у време председничке кампање што је није носио „као сваки патриота”. Дуго је одолевао овој врсти напада. Најзад је подлегао и окачио је на срце. Као заштитни знак и доказ да је „најзад постао прави Американац”.

Поп-арт је прихватио заставу као драгоцени модел. Џаспер Џонс, Енди Ворхол… давали су америчкој застави уметничко покриће у Европи. Данас се њом вијоре и све друге звездице. То не треба да нас брине, каже тексаски професор. Можда ће нам свима бити боље у мултикултуралном свету.