Московски метро као Нојев ковчег

Од нашег дописника
Москва, Иако је три године „висио” на интернету и тамо га је видело (не може се са сигурношћу рећи – прочитало) милион и по људи, кад се појавио у папирном облику роман „Метро 2033” Дмитрија Глуховског потукао је све рекорде. За кратко време продато је више од триста хиљада примерака, што је и у Русији данас веома велики тираж.

Према њему је направљена компјутерска игрица, преведен је на многе језике а воде се преговори са неколико холивудских компанија о снимању филма. И следећи роман, „Метро 2034”, постављен је најпре на интернет, и тек пошто га је видело пола милиона посетилаца, стигао је у књижаре, где је само у првој недељи продато читавих сто хиљада примерака, а за два месеца –двеста двадесет хиљада.

Аутор Дмитриј Глуховски, двадесет деветогодишњи новинар, наставља традицију оца новинара који је, између осталог, преводио и српску поезију на руски језик, говори пет језика, радио је као дописник из Израела и Абхазије, као члан Кремаљског пула на тв „Раша тудеј”, на „Дојче веле”, на радио „Русија”...  

Његова тема је апокалипса. Цео свет је уништен атомским ратом. Велики градови су збрисани са лица земље, а остаци човечанства броје своје последње дане у највећем на свету атомском склоништу, московском метроу који је постао својеврсни Нојев ковчег. Површина земље заражена је радијацијом и насељена чудовиштима-мутантима.

Иако су се (добри) жанровски романи појавили у Русији још 19. веку, они нису имали нарочиту прођу. Тек сад их више читају, али су критичари, упркос великим тиражима,прилично скептични...

Критичари имају предрасуде према жанровској литератури. Ниједан озбиљан критичар не узима озбиљно оно што се добро продаје нити би то похвалио јер би то значило да се спушта на ниво масовног укуса. Чак и ако кришом ноћу чита такву књигу, не сме да ризикује да призна. Критичари су и према мени скептични, само зато што сам, бар на овој етапи, изабрао фантастику као жанр. Јасно ми је да сам се тиме лишио Нобелове премије – чак и ако је будем заслужио у осамдесетој години, неко ће се сетити да сам почињао фантастиком. Стало ми је да докажем да књига која је „паметна” и квалитетна не мора имати мали тираж и да све што се продаје добро не мора бити лоше. У сваком случају, та фаза је за мене завршена, то ми више није занимљиво. Желим да се развијам, да радим нешто ново, да истражујем неистражено. Желим да ми свака књига буде корак напред у односу на претходне.

Наставићете да упозоравате свет да се човек не мења чак ни после таквестрашне опомене као што је атомска бомба? И после апокалипсе, у подземљу, људи се боре и ратују, као што су то чинили од свог настанка.

Да, то је један од елемената књиге, али није главни. Тешко је очекивати од двадесетогодишњака да му то буде главни циљ. Ја сам више циник и прагматик него романтик, не могу да кажем да сам био превише забринут, и да сам слао поруке да не треба допустити атомски рат. Ја у њега не верујем, чини ми се да је механизам задржавања који постоји довољно јак да спречи катастрофу.

Он што ме је стварно занимало у првој књизи и што је лајтмотив књиге – то је тражење свог места у животу. Јунак књиге се пита зашто постоји, у шта да верује у шта да не верује, шта да постане, шта да не буде, како да схвати за шта је предодређен, како да не пропусти своју животну шансу. Мени је тада било само нешто више од двадесет година и сви ти страхови и колебања су заправо били моји.

Пацифички патос који у књизи постоји, просто је неизбежан јер је таква тема. Не верујем да чак ни судњи дан може да натера човека да заборави своју људску природу. Страх од рата живи три поколења, кад умру деке и баке, који унуцима могу да објасне ужасе рата, повећава се лакоћа доношења одлуке да се прибегне насиљу. Ево, три поколења су се сменила од Другог светског рата и данас Велика Британија, САД, чак и Немачка, шаљу војску у друге земље! Ни судњи дан нас неће изменити, како смо били полузвери, тако ћемо и остати.

Како објашњавате тако велики тираж, с обзиром на то да су читаоци већ све могли да прочитају на интернету?

Интернет не убија ни књигу ни новине, као што телевизија није убила филм, а пре тога радио није убио новине. Откад постоји интернет људи читају више и пишу више. Књига није папирна роба, то је пре свега текст, контекст, идеја, језик, речи и за њу могу постојати разни „носачи”. И добро је што се може скинути са интернета, прочитати у авиону или метроу са разних електронских направа, или се може одслушати у аудио облику.

Ипак, да ли би тираж био толики да утицај интернета није „елиминисан” рекламом од преко сто хиљада долара?

Без такве рекламе тираж заиста не би могао бити оволики, али новац није одлучујући. У исто време кад и „Метро 2033”, мој издавач је објавио још неколико књига у које је уложио још више новца. Ниједна од њих није достигла тираж од сто хиљада. Максимум им је био седамдесет хиљада, што није мало, али није ни триста хиљада. За почетак је заиста потребна агресивна реклама, али после првог таласа продаје почиње да ради „радио Милева” – неопходна је лична препорука људи. Ако је реакција твојих пријатеља који су купили књигу негативна, ти је никад нећеш купити. Искрено речено, то је као уговор с ђаволом – моћна реклама уштедела ми је 15 година живота у којима бих морао тешким радом да освајам читалачку публику, а сада је дошло време да то платим – да доказујем да сам озбиљан аутор.

Љубинка Милинчић

--------------------------------------------------

Тајни бункери, и тајни тунел до Урала

Московски метро је заиста највеће атомско склониште у свету. Све централне станице су веома дубоке, херметички се затварају, и претварају у аутономне бункере. Иза зидова метроа налази се око 200 тајних владиних бункера, у случају потребе ту се могу евакуисати и руководиоци и војна команда и лекари, а становништво би било на станицама метроа. Ту је и „метро 2” који повезује зграде ФСБ са важним државним институцијама. Постоји и тунел од Москве до Урала.

Метро је најлепша, монументалнa и, што је најважније, митологизована институција. То је прави подземни град од кога ми, обични грађани, видимо само двадесет посто. Московски метро је много више од метроа.