Moskovski metro kao Nojev kovčeg

Od našeg dopisnika
Moskva, Iako je tri godine „visio” na internetu i tamo ga je videlo (ne može se sa sigurnošću reći – pročitalo) milion i po ljudi, kad se pojavio u papirnom obliku roman „Metro 2033” Dmitrija Gluhovskog potukao je sve rekorde. Za kratko vreme prodato je više od trista hiljada primeraka, što je i u Rusiji danas veoma veliki tiraž.

Prema njemu je napravljena kompjuterska igrica, preveden je na mnoge jezike a vode se pregovori sa nekoliko holivudskih kompanija o snimanju filma. I sledeći roman, „Metro 2034”, postavljen je najpre na internet, i tek pošto ga je videlo pola miliona posetilaca, stigao je u knjižare, gde je samo u prvoj nedelji prodato čitavih sto hiljada primeraka, a za dva meseca –dvesta dvadeset hiljada.

Autor Dmitrij Gluhovski, dvadeset devetogodišnji novinar, nastavlja tradiciju oca novinara koji je, između ostalog, prevodio i srpsku poeziju na ruski jezik, govori pet jezika, radio je kao dopisnik iz Izraela i Abhazije, kao član Kremaljskog pula na tv „Raša tudej”, na „Dojče vele”, na radio „Rusija”...  

Njegova tema je apokalipsa. Ceo svet je uništen atomskim ratom. Veliki gradovi su zbrisani sa lica zemlje, a ostaci čovečanstva broje svoje poslednje dane u najvećem na svetu atomskom skloništu, moskovskom metrou koji je postao svojevrsni Nojev kovčeg. Površina zemlje zaražena je radijacijom i naseljena čudovištima-mutantima.

Iako su se (dobri) žanrovski romani pojavili u Rusiji još 19. veku, oni nisu imali naročitu prođu. Tek sad ih više čitaju, ali su kritičari, uprkos velikim tiražima,prilično skeptični...

Kritičari imaju predrasude prema žanrovskoj literaturi. Nijedan ozbiljan kritičar ne uzima ozbiljno ono što se dobro prodaje niti bi to pohvalio jer bi to značilo da se spušta na nivo masovnog ukusa. Čak i ako krišom noću čita takvu knjigu, ne sme da rizikuje da prizna. Kritičari su i prema meni skeptični, samo zato što sam, bar na ovoj etapi, izabrao fantastiku kao žanr. Jasno mi je da sam se time lišio Nobelove premije – čak i ako je budem zaslužio u osamdesetoj godini, neko će se setiti da sam počinjao fantastikom. Stalo mi je da dokažem da knjiga koja je „pametna” i kvalitetna ne mora imati mali tiraž i da sve što se prodaje dobro ne mora biti loše. U svakom slučaju, ta faza je za mene završena, to mi više nije zanimljivo. Želim da se razvijam, da radim nešto novo, da istražujem neistraženo. Želim da mi svaka knjiga bude korak napred u odnosu na prethodne.

Nastavićete da upozoravate svet da se čovek ne menja čak ni posle takvestrašne opomene kao što je atomska bomba? I posle apokalipse, u podzemlju, ljudi se bore i ratuju, kao što su to činili od svog nastanka.

Da, to je jedan od elemenata knjige, ali nije glavni. Teško je očekivati od dvadesetogodišnjaka da mu to bude glavni cilj. Ja sam više cinik i pragmatik nego romantik, ne mogu da kažem da sam bio previše zabrinut, i da sam slao poruke da ne treba dopustiti atomski rat. Ja u njega ne verujem, čini mi se da je mehanizam zadržavanja koji postoji dovoljno jak da spreči katastrofu.

On što me je stvarno zanimalo u prvoj knjizi i što je lajtmotiv knjige – to je traženje svog mesta u životu. Junak knjige se pita zašto postoji, u šta da veruje u šta da ne veruje, šta da postane, šta da ne bude, kako da shvati za šta je predodređen, kako da ne propusti svoju životnu šansu. Meni je tada bilo samo nešto više od dvadeset godina i svi ti strahovi i kolebanja su zapravo bili moji.

Pacifički patos koji u knjizi postoji, prosto je neizbežan jer je takva tema. Ne verujem da čak ni sudnji dan može da natera čoveka da zaboravi svoju ljudsku prirodu. Strah od rata živi tri pokolenja, kad umru deke i bake, koji unucima mogu da objasne užase rata, povećava se lakoća donošenja odluke da se pribegne nasilju. Evo, tri pokolenja su se smenila od Drugog svetskog rata i danas Velika Britanija, SAD, čak i Nemačka, šalju vojsku u druge zemlje! Ni sudnji dan nas neće izmeniti, kako smo bili poluzveri, tako ćemo i ostati.

Kako objašnjavate tako veliki tiraž, s obzirom na to da su čitaoci već sve mogli da pročitaju na internetu?

Internet ne ubija ni knjigu ni novine, kao što televizija nije ubila film, a pre toga radio nije ubio novine. Otkad postoji internet ljudi čitaju više i pišu više. Knjiga nije papirna roba, to je pre svega tekst, kontekst, ideja, jezik, reči i za nju mogu postojati razni „nosači”. I dobro je što se može skinuti sa interneta, pročitati u avionu ili metrou sa raznih elektronskih naprava, ili se može odslušati u audio obliku.

Ipak, da li bi tiraž bio toliki da uticaj interneta nije „eliminisan” reklamom od preko sto hiljada dolara?

Bez takve reklame tiraž zaista ne bi mogao biti ovoliki, ali novac nije odlučujući. U isto vreme kad i „Metro 2033”, moj izdavač je objavio još nekoliko knjiga u koje je uložio još više novca. Nijedna od njih nije dostigla tiraž od sto hiljada. Maksimum im je bio sedamdeset hiljada, što nije malo, ali nije ni trista hiljada. Za početak je zaista potrebna agresivna reklama, ali posle prvog talasa prodaje počinje da radi „radio Mileva” – neophodna je lična preporuka ljudi. Ako je reakcija tvojih prijatelja koji su kupili knjigu negativna, ti je nikad nećeš kupiti. Iskreno rečeno, to je kao ugovor s đavolom – moćna reklama uštedela mi je 15 godina života u kojima bih morao teškim radom da osvajam čitalačku publiku, a sada je došlo vreme da to platim – da dokazujem da sam ozbiljan autor.

Ljubinka Milinčić

--------------------------------------------------

Tajni bunkeri, i tajni tunel do Urala

Moskovski metro je zaista najveće atomsko sklonište u svetu. Sve centralne stanice su veoma duboke, hermetički se zatvaraju, i pretvaraju u autonomne bunkere. Iza zidova metroa nalazi se oko 200 tajnih vladinih bunkera, u slučaju potrebe tu se mogu evakuisati i rukovodioci i vojna komanda i lekari, a stanovništvo bi bilo na stanicama metroa. Tu je i „metro 2” koji povezuje zgrade FSB sa važnim državnim institucijama. Postoji i tunel od Moskve do Urala.

Metro je najlepša, monumentalna i, što je najvažnije, mitologizovana institucija. To je pravi podzemni grad od koga mi, obični građani, vidimo samo dvadeset posto. Moskovski metro je mnogo više od metroa.