Нарушавање непристрастности

Какви су узроци и облици корупције у странкама? Ко ту кога, зашто и како корумпира? Неколико чинилаца игра важну улогу.

Број странака знатно је већи од суштинске дивергенције њихових програма. Чак и површна смисаона редукција показала би да су у основи већине исти или веома слични политички циљеви и да разлике, ако и постоје, пре спадају у домен интерних дебата о методи него што су довољне за легитимацију засебног и аутохтоног покрета. Намеће се закључак да поједине странке постоје због сопствених лидера и номенклатура, и због њиховог ситуирања у сложеној структури власти.

Ова чињеница већ говори да се у странку не улази само из уверења и залагања за какво заједничко добро, већ често, и све чешће, због пуке личне пробитачности. Наравно, такви мотиви нису самоникли. Подгрева их сазнање да дају резултате. Лични интерес произлази из настојања да се надокнади какав хендикеп, почев од школске спреме, недостатка посла или веза, или нереалних амбиција, па све до заклањања од кривичног прогона. Отуда се, неретко, неке од странака схватају као средњовековна уточишта у која су се људи склањали од прогона и варварских казни, али која, за разлику од Игоове оцене да су то некада била острва изнад нивоа људске правде, данас постају азили да се од правде утекне.

У коренима сваке корупције је нарушавање непристрастности. Када се просперитет појединца заснива на привилегијама, нарушавање непристрастности постаће начин рада оних који су захваљујући привилегијама просперирали.

Од тренутка доласка на власт стиче се прилика да се одсуство непристрасности примени према другима. У ред за наплату тада ће стати донатори, медијски и партијски агитатори, удворице и пребези, носиоци надземне и подземне моћи, и остали који, по природи ствари, хватају прикључак. Ланац уступака може довести до разноврсних манифестација тзв. активистичке државе и њеног, мање или више, прикривеног интервенционизма у веома осетљивим областима јавног живота, какве су, на пример, инвестиције, стварање монопола или претворбе грађевинског земљишта.

Стога се не треба чудити што се олако заборављају стари греси и у исто време пажљиво чувају опробани механизми контроле, па, у неком изокренутом реду ствари, оно што је секундарно потире оно што је примарно. Тако коалиција бива важнија од лустрације, приватизација од денационализације, а недодирљивост тајних полицијских досјеа од права на доступност информација.

Реални или потенцијални коалициони споразуми изграђују својеврсни страначки имунитет проистекао из посебне врсте солидарности која води узајамном толерисању противзаконитости, имунитет у име кога се радије жртвују принципи и институције него партијски угледници.

Како овакву корупцију у странкама сузбити или бар свести на подношљиву меру?

За почетак тако што би се странке лишиле услуга компромитованих каријериста, сумњивих извора прихода и финансијске зависности. Потом, тако што би се управа ослободила партијског патроната, а партије одрекле утицаја на независна тела, посебно на тужилаштво и суд. Најзад, тако што би се изградио систем одговорности у коме ће свако огрешење, не само о закон и непристрастност већ и о пуку честитост, за последицу имати оставку, опозив или разрешење.

Илузија? У нашим околностима, вероватно. Изградња политичке културе није ни лак ни краткотрајан посао. Али неопходно је почети.

Члан Одбора Агенције за борбу против корупције