Тајна тајних оптужница

Од нашег сталног дописника

Загреб, 19. јуна – Међу озбиљнијим проблемима хрватског правосуђа, које протеклих година трпи критике надлежних међународних организација и отежава приступање РХ Европској унији, свакако су и тзв. тајне оптужнице против српских избеглица, које их својом нетранспарентношћу и неизвесношћу директно одбијају од одлуке о повратку у свој крај. Више пута је та осетљива тема била на дневном реду међудржавних делегација Србије и Хрватске свих нивоа, о томе се разговарало и упозоравало на разним међународним стручним „округлим столовима”, давана су обећања и постизани службени договори, вршене су ревизије тих чудних спискова и званично знатно смањиван број имена на њима, али се до данас тај проблем није коначно решио. Потврђују то изненадна хапшења српских повратника на уласку у Хрватску или у местима повратка где сређују личне документе, и то понекад и после неколико претходних долазака без проблема.

Пре пуних шест година, 2. јуна 2003, ваш извештач из Загреба присуствовао је и за наш лист извештавао о састанку министара правосуђа Хрватске Ингрид Античевић-Мариновић и правде Србије Владана Батића, када је први пут службено договорено решавање овог проблема. Хрватска министарка је том приликом изјавила: „Хрватска нема никакве тајне оптужнице, већ се поступци воде јавно и колико је дужност толико је и право сваког окривљеника да приступи на суд и да изнесе своју одбрану“.

Министар Батић тада је изјавио: „Договорили смо се да при министарствима правде буду те евиденције и да сваки наш сународник који је избеглица у министарствима правде види да ли се налази на некој оваквој листи и ако га нигде нема то значи да се против њега не води никакав преткривични или кривични поступак и онда може мирно и спокојно да крене у остваривање својих планова у вези с повратком“.

У то су поверовали и неки повратници, који су се грдно изненадили када би ипак били ухапшени под сумњом за почињени ратни злочин, а објашњење је било да јесте чињеница да га није било на списку тражених, али како ратни злочини не застаревају увек могу накнадно да се појаве такве индиције. Тако је и овај споразум остао мртво слово на папиру, а „тајне оптужнице“ су и даље остале средство за плашење оних који су помишљали да се врате, и то углавном оних у пуној снази (какви се и најмање враћају) који су по природи ствари скоро листом били у униформи као мобилисани браниоци Крајине.

Ово је, међутим, само једно лице овог проблема на који је упозоравала и међународна заједница, од УНХЦР-а до ОЕБС-а. Ради се о бројним на брзину изреченим пресудама у одсутности за наводно почињене ратне злочине, које су такође служиле да се смањи повратак избеглих Срба, а већ на први поглед је очито било да су исконструисане. Показују то и многа накнадна суђења када би се дошло до тако осуђених (а неки су се и својевољно враћали да докажу своју невиност и успевали су у томе). Предуслов за то је, међутим, да се барем пола године, а код неких и дуже, проведе у хрватском затвору док се не оконча поновљено суђење, на шта многи нису спремни.

Две државе би могле да се договоре и о ревизији таквих бројних случајева, а да се у одсутности осуђени не приморавају да допадну притвора иако је очигледно да ће бити ослобођени. Да се не понављају онакви драстични случајеви који с правдом немају никакве везе као што је било прогањање Ернеста Рађена, помоћног тренера угледног грчког кошаркашког клуба, који је потерницом, губитком посла у Грчкој и наношењем јавне срамоте, доведен у Хрватску где је био у одсутности осуђен на 20 година затвора, да би се на крају испоставило да за оптужбу нема никаквих релевантних доказа (чак није ни био у Шкабрњи у време сукоба ЈНА и локалног ЗНГ-а), па је ослобођен. Таквих „пресуда у одсутности“ има још много, али никако да се и за њих нађе хумано решење.

Радоје Арсенић