Tajna tajnih optužnica

Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb, 19. juna – Među ozbiljnijim problemima hrvatskog pravosuđa, koje proteklih godina trpi kritike nadležnih međunarodnih organizacija i otežava pristupanje RH Evropskoj uniji, svakako su i tzv. tajne optužnice protiv srpskih izbeglica, koje ih svojom netransparentnošću i neizvesnošću direktno odbijaju od odluke o povratku u svoj kraj. Više puta je ta osetljiva tema bila na dnevnom redu međudržavnih delegacija Srbije i Hrvatske svih nivoa, o tome se razgovaralo i upozoravalo na raznim međunarodnim stručnim „okruglim stolovima”, davana su obećanja i postizani službeni dogovori, vršene su revizije tih čudnih spiskova i zvanično znatno smanjivan broj imena na njima, ali se do danas taj problem nije konačno rešio. Potvrđuju to iznenadna hapšenja srpskih povratnika na ulasku u Hrvatsku ili u mestima povratka gde sređuju lične dokumente, i to ponekad i posle nekoliko prethodnih dolazaka bez problema.

Pre punih šest godina, 2. juna 2003, vaš izveštač iz Zagreba prisustvovao je i za naš list izveštavao o sastanku ministara pravosuđa Hrvatske Ingrid Antičević-Marinović i pravde Srbije Vladana Batića, kada je prvi put službeno dogovoreno rešavanje ovog problema. Hrvatska ministarka je tom prilikom izjavila: „Hrvatska nema nikakve tajne optužnice, već se postupci vode javno i koliko je dužnost toliko je i pravo svakog okrivljenika da pristupi na sud i da iznese svoju odbranu“.

Ministar Batić tada je izjavio: „Dogovorili smo se da pri ministarstvima pravde budu te evidencije i da svaki naš sunarodnik koji je izbeglica u ministarstvima pravde vidi da li se nalazi na nekoj ovakvoj listi i ako ga nigde nema to znači da se protiv njega ne vodi nikakav pretkrivični ili krivični postupak i onda može mirno i spokojno da krene u ostvarivanje svojih planova u vezi s povratkom“.

U to su poverovali i neki povratnici, koji su se grdno iznenadili kada bi ipak bili uhapšeni pod sumnjom za počinjeni ratni zločin, a objašnjenje je bilo da jeste činjenica da ga nije bilo na spisku traženih, ali kako ratni zločini ne zastarevaju uvek mogu naknadno da se pojave takve indicije. Tako je i ovaj sporazum ostao mrtvo slovo na papiru, a „tajne optužnice“ su i dalje ostale sredstvo za plašenje onih koji su pomišljali da se vrate, i to uglavnom onih u punoj snazi (kakvi se i najmanje vraćaju) koji su po prirodi stvari skoro listom bili u uniformi kao mobilisani branioci Krajine.

Ovo je, međutim, samo jedno lice ovog problema na koji je upozoravala i međunarodna zajednica, od UNHCR-a do OEBS-a. Radi se o brojnim na brzinu izrečenim presudama u odsutnosti za navodno počinjene ratne zločine, koje su takođe služile da se smanji povratak izbeglih Srba, a već na prvi pogled je očito bilo da su iskonstruisane. Pokazuju to i mnoga naknadna suđenja kada bi se došlo do tako osuđenih (a neki su se i svojevoljno vraćali da dokažu svoju nevinost i uspevali su u tome). Preduslov za to je, međutim, da se barem pola godine, a kod nekih i duže, provede u hrvatskom zatvoru dok se ne okonča ponovljeno suđenje, na šta mnogi nisu spremni.

Dve države bi mogle da se dogovore i o reviziji takvih brojnih slučajeva, a da se u odsutnosti osuđeni ne primoravaju da dopadnu pritvora iako je očigledno da će biti oslobođeni. Da se ne ponavljaju onakvi drastični slučajevi koji s pravdom nemaju nikakve veze kao što je bilo proganjanje Ernesta Rađena, pomoćnog trenera uglednog grčkog košarkaškog kluba, koji je poternicom, gubitkom posla u Grčkoj i nanošenjem javne sramote, doveden u Hrvatsku gde je bio u odsutnosti osuđen na 20 godina zatvora, da bi se na kraju ispostavilo da za optužbu nema nikakvih relevantnih dokaza (čak nije ni bio u Škabrnji u vreme sukoba JNA i lokalnog ZNG-a), pa je oslobođen. Takvih „presuda u odsutnosti“ ima još mnogo, ali nikako da se i za njih nađe humano rešenje.

Radoje Arsenić