Незаборавне године у Радничком

Однедавно је животни пут Бранке Јовановић (36) кренуо другим током. Иако још није дефинитивно рекла последње збогом играчкој каријери, готово је известан крај једне блиставе етапе у њеном животу, која је трајала безмало две и по деценије. Годинама заштитни знак државног тима, тренутно брине о голманима свих селекција Србије. "Знала сам да ћу се по завршетку играчке каријере окренути тренерском послу јер сматрам да имам предуслове – огромну љубав и жељу да своје знање и искуство пренесем на млађе. Иако је ово што тренутно радим далеко од правог тренерског посла, који је тежак као рад у руднику, мислим да је одличан темељ за неке наредне подухвате. Све се одлично поклопило – раскинула сам уговор са исландским ИБФ-ом и недуго затим је уследио позив из Савеза који сам, без великог размишљања, прихватила – каже Бранка Јовановић и додаје да још није и дефинитивно ставила тачку на играчку каријеру – знам често да кажем "никад не реци никад". У случају неке добре понуде можда бих одиграла још коју годину"...

Почетак у земунској Младости

По речима Јовановићеве, 23 године, колико је провела као играч у рукомету, прошле су као трен. Прве рукометне кораке начинила је с 13 година у земунској Младости. Главни "кривци" за то били су њена старија сестра Јелена, која је већ тренирала рукомет, и Сава Грља, тренер у овом клубу, који је живео у комшилуку. Титула најбољег голмана на "Трофеју Београда" била је најбоља препорука за тадашњег југословенског али и светског рукометног колоса – београдски Раднички – у који је Бранка Јовановић прешла са свега 16 година.

– За успешну каријеру некада није довољно имати само таленат већ и много среће. Ја сам је имала самом чињеницом да сам млада дошла у један врхунски клуб какав је осамдесетих и деведесетих година прошлог века био Раднички. Организационо и играчки био је на високом нивоу, али су се људски квалитети у њему ценили изнад свега. Није било никакве сујете и сви су ме прихватили као себи равног, иако сам од неких била дупло млађа. Славица Ђукић ме је стално бодрила и терала да браним, подржавала ме и када ми није ишло. Заиста, период који сам провела у Радничком остаће ми у најлепшем сећању. Једини жал што нисам успела да постанем државни првак с овим клубом. Освојио је титулу годину дана пре него што сам дошла, а 1991. неправедно смо изгубили шампионски пехар. У лигашком делу шампионата освојили смо десетак бодова више од свих, али је тада уведено доигравање. Рат је већ био на помолу, притисци су били на све стране и на крају је Локомотиви из Загреба припало то првенство.

Светски вицепрвак са само деветнаест година

Бранка Јовановић је за сениорску репрезентацију дебитовала 1989, а само годину дана касније окитила се светским сребром на шампионату у Јужној Кореји где је Југославија изгубила у финалу од СССР-а с 24:22.

– И када је репрезентација у питању имала сам огромну срећу. Селектор Милорад Милатовић уврстио ме у састав за шампионат када ми је било свега 19 година и дао ми предност у односу на тада објективно боље и искусније голмане као што су били Просењакова, Самарџијева... Осетио је да имам потенцијал и да бих једног дана могла да будем један од носилаца државног тима. Додуше, тада је постојао систем и мислило се на много година унапред.

Тих година доживела је велико разочарење. Југославија се пласирала на Олимпијске игре у Барселони 1992, али због санкција није јој дозвољено да се бори на овој великој светској смотри спорта.

– Била је то огромна спортска неправда. Имали смо један од најјачих тимова у историји нашег женског рукомета. Злато је било наша једина опција. Међутим, одузели су нам могућност да покажемо колико вредимо, и то нас је све изузетно погодило.

На следећу медаљу са репрезентацијом Бранка Јовановић је чекала 11 година. Што због санкција, што због неких других ствари, Југославија се попела на почасно постоље тек 2001. на Светском првенству у Италији где је у незаборавној борби за бронзу после два продужетка савладана Данска с 42:40.

– Иако мањег сјаја, ова медаља ми је много дража од оне из Јужне Кореје. За разлику од 1990, када сам била најмлађа, у Италији је, после вишегодишње паузе, на сцену ступила моја генерација. Другарство је било феноменално. Дисале смо као једна и тај шампионат ћу и због тога вечно да памтим.

Испоставило се, иако и највећи песимиста није могао то да наслути, да ће бронза из Италије да буде последња медаља за наш репрезентативни рукомет. Око женске селекције створила се лоша атмосфера. Свему је претходила смена Милорада Милатовића непосредно уочи Европског првенства у Данској 2002.

– Који нормалан савез би мењао селектора који је освојио медаљу. То се десило због самовоље тадашњег председника РСЈ-а Црногорца Радета Ђурђића. Ипак, било би непоштено сву кривицу сваљивати на њега. Део кривице је и на српском делу савеза који му се није одупирао на прави начин као и на нама самим играчицама. Ђурђић је успевао да наруши наше јединство. То никако нисмо смеле да дозволимо.

Жал за лепшим опроштајем од репрезентације

Било како било, после 2001. женска репрезентација је доживљавала само неуспехе на међународној сцени и данас је у ситуацији да се обрадује ако се и само пласира на неко велико такмичење. Последњи пут је учествовала 2006. на Европском првенству у Шведској где се Бранка Јовановић опростила од дреса са државним грбом.

– Живела сам за репрезентацију 17 година и схватила сам да је било доста. Криво ми је што се нисам опростила на неки бољи начин. Да смо биле комплетне могле смо и до медаље. Дошло је време за неке нове клинке и морамо да будемо стрпљиви јер је стварање репрезентације дуготрајан процес. Добро је што сада, за разлику од неког прошлог времена, Савез ради озбиљно и има визију и први пут, колико ја памтим, догодило се то да играчице не могу да испрате Савез. Некада је било обрнуто.

Када је у питању клупска каријера Бранка Јовановић је дотакла звезде 2001. године када се с словеначким Кримом попела на трон Старог континента. У финалу је пао дански Виброг који је поклекао укупним резултатом 47:41.

– Свакако да је освајање титуле првака Европе један од најзначајнијих тренутака моје каријере. Остаће велики жал што до тог великог успеха нисмо дошле са покојним Винком Кандијом. Годинама смо напорно радиле с њим. Од њега смо научиле много тога, како о рукомету, тако и о животу. Био је врхунски педагог, човек, свестрана личност и врсни рукометни стручњак. Имала сам привилегију што сам радила и упознала таквог једног човека. Изгубиле смо несрећно у финалу Лиге шампиона 1999. и то је био главни разлог што је дошло до прекида сарадње с њим. Две године касније смо дошли до трона, без њега, иако је он био један од најзаслужнијих – каже на крају Бранка Јовановић.

--------------------------------------------------------------------------

Три европска трофеја са два клуба

Бранка Јовановић је рођена 15. априла 1971. Рукомет је почела да тренира с 13 година у земунској Младости. Од 1987. до 1994. играла је у Радничком с којим је освојила два Купа купова (1991. и 1992) и четири национална Купа (1990, 1991, 1992. и 1994). У сезони 1994/1995. наступала је за ОРК Београд из којег је прешла у македонски Кометал где је играла до 1997. и с којим је освојила две "дупле круне" (1996 и 1997).

Од 1997. до 2001. играла је у словеначком Криму с којим се окитила титулом првака Европе (2001) и са четири "дупле круне" (1998, 1999, 2000. и 2001). У сезони 2001/2002. играла је у данском Ејсбергу, а од 2002. до 2005. у нишком ДИН-у с којим је освојила национални куп (2004).

У сезони 2005/2006. наступала је за дански Сонберјуск, а у наредној за исландски ИБФ, с којим је раскинула уговор. За репрезентацију наше земље играла је од 1989. до 2006. и освојила две медаље на светским првенствима – сребро 1990. у Јужној Кореји и бронзу 2001. у Италији.