МОМЧИЛО БАЈАГИЋ БАЈАГА

Први септембар, гранични датум, после кога сви датуми спадају у годиште 2006/07.

Предани крај никад довољно дугачког распуста, који је могао да потраје бар још неколико дана. Гужве испред књижара и Завода за уџбенике, оловке, свеске, гумице, блокови, вежбанке и мирис креде, који у џеповима остаје најмање до следеће године.

Први пут озбиљно очешљани и супер сређени прваци, долазе у школу са родитељима. На леђима вуку претрпане торбе, пуне темпера, нотних свезака, свезака на коцке и свезака на линије. У једној руци опрема за физичко, у другој кеса са ужином.

Прошао сам скоро поред своје основне школе, у Земунском парку. Од када сам је завршио, школа је више пута кречена и сређивана, тако да сада изгледа исто. Само је некако много мања. Чекај, зар није она сала за физичко била мало мања од Хале "Пионир", зар ми се није чинило да је онај рукометни терен посут шљаком био величине Хиподрома? Зар није директоркина канцеларија била већа од канцеларије немачких генерала из "Отписаних"?

И зар није имала огромна врата онда пре више од 30 година, када су ме послали да се јавим директорки, јер је неко правио гужву у свлачионици пред салом за физичко?

За владање смо добијали дрвене плочице. Сада ми то ни сопствена деца не би веровала. Црвене, ако си био добар, зелене као тројка и црне, кад си био лош.

И постројавање по величини. Највиши увек у задњу клупу. Ја и Ђера смо у задњој клупи. Одатле се најбоље види. И табла и разред и пионирске мараме и председник одељенске заједнице – девојчица.

Такође, није лоше ако почне да прозива по реду. Нас обично и не стигне да прозове.

Сећам се да бих увек 31. августа легао раније, као да ухватим ритам, и онда сам се обично до касно у ноћ превртао, размишљајући о томе ко ће све од екипе сутра да се појави и какве ће приче са распуста донети и, уопште, шта ће све феноменално сутра да се деси.

Признајем да овакав оптимизам нисам могао да задржим током читаве године, али га свима препоручујем за старт.

Музичар