Лисабон пред циљем

БИЛА ЈЕ ТО НАЈВАЖНИЈА ОВОГОДИШЊА ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА У ЕВРОПИ. Лидери ЕУ, на самиту у Бриселу, уклонили су и последње препреке за одржавање новог, другог по реду, референдума у Ирској на којем ће се тамошњи бирачи изјаснити о Лисабонском споразуму. Уколико већина Ираца, овога пута, буде гласала за прихватање споразума овај пакет реформи могао би да ступи на снагу већ до краја године.

Приближавање Лисабону циљу уследило је после постизања озбиљног компромиса између Ирске и остатка ЕУ. Даблин је изборио неколико значајних уступака – право да задржи војну неутралност, креира сопствену пореску политику, сачува закон о забрани абортуса и осигура место комесара у Европској комисији. Са овим уступцима, процењује се, влада у Даблину сада може да мирно распише нови референдум о прихватању Лисабонског споразума и још мирније дочека резултате гласања: пораз ирских евроскептика биће неминован.

Уколико све буде текло по најидеалнијем плану Ирци би изашли на референдум почетком окотобра. Већ 1. новембра Лисабонски споразум могао би да ступи на снагу доносећи занимљиве промене у изгледу и функционисању Европске уније. Три су најинтересантније: ЕУ добија председника и шефа дипломатије а Европски парламент биће „мршавији”, с нешто мање посланика.

Остваривање оваквог сценарија била би велика победа заговорника уједињене Европе. Пре пет година, наиме, шефови држава и влада чланица ЕУ, прихватили су у Риму европски устав, документ који је предвиђао темељиту реформу Уније а тиме и стварао услове за пријем нових држава у њену „породицу”. Римски споразум је, међутим, неславно пропао на два референдума у Француској и Холандији. Наступило је политичко затишје које су присталице европских интерграција искористили за прегруписавање после чега је уследио још један покушај реформе ЕУ – Лисабонски споразум. Поново се, међутим, испречио референдума, овога пута у Ирској где су евроскептици однели убедљиву победу.

Првобитно је било предвиђено да Лисабонски споразум ступи на снагу крајем 2008. али је, после ирског „не”, у јуну прошл године, тај план пао у воду. Сада је ситуација другачија, очекује се да Лисабонски споразум, из другог покушаја, прескочи ирски зид и после тога заиста постане нека врста малог устава ЕУ. Са закашњењем од годину дана што је, за европске прилике, сасвим прихватљив резултат.

НЕКАКО У СЕНЦИ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА на самиту у Бриселу лидери ЕУ су једногласно прихватили да Жозе Мануел Барозо и у наредних пет година остане на челу Европске комисије. Овај конзервативни политичар из Португала тиме је прошао прву половину пута, остаје још да се о његовој кандидатури изјасни Европски парламент.

На самиту у Бриселу Барозо је изложио свој политички програм који је, како је Португалац пренео новинарима, убедио европске лидере да је „Европи потребно више а не мање Европе”. И за тај програм добио је подршку чак и председника и премијера других политичких боја. Према незваничним вестима из Брисела главни Барозов политички ослонац у борби за други мандат био је двојац Саркози-Меркел. Посебно се немачка канцеларка залагала за што бржи избор Бароза, готово по скраћеном поступку. Маркелова инсистира да се избор председника Европске комисије у Европском парламенту одради већ на његовој конститутивној седници, 14. јула.

Овој журби Меркелове први су се супротставили немачки социјалдемократи. Они најављују да ће организовати отпор левичарских посланика у Европском парламенту и да Бароза неће бити изабран по скраћеном поступку. Немачка СПД иде и корак и даље, тврди да конзервативац Барозо неће добити и други мандат.

Ова политичка препуцавања имају, наравно, искључиво локалну политичку позадину. Меркелова и СПД једноставно не пропуштају прилику да и избор председника Европске комисије искористе у свом одлучујућем политичком обрачуну уочи септембарских парламентарних избора у Немачкој. А однос снага у Европском парламенту је такав да би Жозе Мануел Барозо већ могао да слави други мандат.

ПОСЛЕИЗБОРНИ ДОГАЂАЈИ У ИРАНУ, препуцавања око победника у гласању за новог председника који су прерасли у масовне протесте и насиље могу да се посматрају кроз различите „наочари” а један од најзанимљивијих погледа је онај који прати понашање САД. Као што је познато Вашингтон и Техеран су већ деценијама на ратној нози а Иран је, нема сумње, један од највећих проблема у спољној политици САД.

Нови амерички председник Барак Обама је у својој предизборној кампањи обећавао да ће преиспитати односе са Ираном, да ће покушати да их врати на нормалан колосек. Управо у том стилу биле су прве реакције новог америчког лидера на драматичне вести из Техерана: уздржане и одмерене. Међу Обаминим саветницима превладала је, очигледно, процена да би било каква америчка подршка опозиционом лидеру Хосеину Мусавију управо њему нанела највећу штету.

После говора иранског верског вође, ајатолаха, Алија Хамнеија који је „прогласио” дефинитивну победу Махмуда Ахмадинежада на председничким изборима уследила је тек делимична промена америчког става. Оба дома америчког Конгреса усвојила су оштре резолуције у којима осуђују иранске власти због употребе силе и гушење демократских слобода. Обама је опет био умеренији, поново је изразио забринутост због насиља позивајући иранске власти да „слушају глас народа”. Све у свему утисак је да САД чекају на расплет у Техерану препуштајући Европској унији водеће место у „хору” ’подршке иранској опозицији.