Кинески нафташи у Ирану

Откриће обавештајних служби САД да Иран не поседује и да се не спрема да производи нуклеарно оружје – којим су увелико уздрмани темељи Бушове стратегије према иранском исламском режиму и нафтом богатом приобаљу Персијског залива – охрабрило је Ирачане да ликују "над америчким поразом", али је прву практичну корист донело Кинезима.

Непосредно након сазнања да је Иран одустао, још пре четири године, од војног нуклеарног програма, "Петрохемијска корпорација Кине" (познатија међу нафташима као "Синопек груп") и Министарство нафте у Техерану потписали су споразум о кинеским инвестицијама од две милијарде долара у иранско нафтоносно поље Јадаваран, које се, са 30 милијарди барела резерви, сматра другим по богатству у свету.

Догађај је означио не само јачање стратешког енергетског партнерства између два земље, него и почетак реализације кинеског далекосежног плана о улагању, како се процењује, чак сто милијарди долара у експлоатацију нафте и гаса у Ирану у наредних 25 година. Истовремено, то је најзначајнији споразум који је Иран потписао са неком земљом откако се налази под међународним санкцијама због свог спорног нуклеарног програма.  

Кинеско-ирански споразум је припреман још од 2004, али је потписан, стицајем околности, а можда и дипломатски промишљено, управо у тренутку кад је дошло до конфузије у настојањима Вашингтона у Савету безбедности УН да се Иран подвргне још строжим економским санкцијама због наводне претње миру у региону. Изгледа да ће кинеско-ирански споразум у овом тренутку мање повредити САД, него да је потписан раније, у јеку америчких ратних претњи Техерану. Кина и Иран, ипак, нису баш у свему водили рачуна о америчкој осетљивости: плаћања ће се – што је новина у области којом доминира петродолар – обављати у еврима, јер иранска влада смишљено смањује девизне резерве у америчкој валути како би што мање од ње зависила.

Кинески потез Ирачани су схватили као почетак разбијања америчке блокаде страних инвестиција у Иран. Блокада је досад највише погађала британске, француске и немачке петролејске компаније које у Ирану имају започете послове, а од којих Американци траже да прекину све везе са иранском нафтном индустријом. "Све земље које желе да инвестирају у велика иранска изворишта нафте и гаса не би требало да пропусте прилику", поручио је из Техерана министар нафте Хосеин Нозари.

Кинески нафташи ће из изворишта у Јадаварану у наредне четири године "пумпати" 85.000 барела дневно, а у току три године после тога још додатних сто хиљада барела сваког дана. Предвиђен је и увоз десет милиона тона гаса годишње у току 25 година, почев од 2009. "Синопек" ће бити власник 51 одсто акција у Јадаварану. Индијска државна "Корпорација за нафту и гас" поседоваће 29 одсто, а Иран преосталих 20 одсто акција.

Кина је и досад била, после Јапана, други главни купац иранске нафте. Главнина нафте коју она увози долази из земаља Блиског истока (око 60 одсто). У укупном кинеском увозу нафте Иран се, са 14 одсто учешћа, налази на четвртом месту. Сада ће се иранско учешће вероватно повећати, јер Кина намерава да до 2010. године обезбеди сталне стратешке резерве "црног злата" за најмање три месеца, како то чине развијене земље.

Пошто је Кина још 2003. претекла Јапан као други увозник нафте у свету (изгледа, ипак, да се ове године враћа на треће место), кинеска нафтна дипломатија врло је пазила да, ако зађе у амерички "забран", на сваки начин избегава конфронтације. Уместо агресивног надметања, она конкурентима нуди енергетски дијалог и сарадњу, односно неку врсту флексибилне нагодбе.

Од тог правила делимично је одступила тек ове године. Најпре се у јулу, упркос монополу америчких компанија у Ираку, вратила на ирачка нафтоносна поља на основу једног старог уговора из 1997. (истина на позив владе у Багдаду). А сада је, руковођена много више националним дугорочним интересима, него обзирима према демонстрацији америчке моћи у Персијском заливу, нагласила енергетско партнерство са Ираном. Ипак, инсистирала је у Техерану да се ирански нуклеарни програм подвргне међународном надзору, у складу са захтевима Савета безбедности УН.

Ових дана је неколико високих кинеских личности изнело, у разговору са Збигњевом Бжежинским, бившим саветником америчког председника за националну безбедност, своје виђење односа између САД и Ирана.

Судећи по ономе што је Бжежински изнео у јавност, кинески лидери очекују од Вашингтона неколико ствари. Прво, Бушова администрација би могла сумирати финансијску и политичку штету по саме САД од сукоба са Ираном. Друго, сазнање о обустављеном иранском војном нуклеарном програму нуди Вашингтону "формулу за спасавање образа" и прилику за напуштање политике одмазде, притиска и сукобљавања. Треће, можда је време да САД и Иран почну да преговарају – ако треба и уз посредовање Кине.

Кина је овим, било какво да буде реаговање Вашингтона, предочила и пожељну смиренију међународну атмосферу у којој би се развијало њено енергетско стратешко партнерство са Ираном.