Kineski naftaši u Iranu

Otkriće obaveštajnih službi SAD da Iran ne poseduje i da se ne sprema da proizvodi nuklearno oružje – kojim su uveliko uzdrmani temelji Bušove strategije prema iranskom islamskom režimu i naftom bogatom priobalju Persijskog zaliva – ohrabrilo je Iračane da likuju "nad američkim porazom", ali je prvu praktičnu korist donelo Kinezima.

Neposredno nakon saznanja da je Iran odustao, još pre četiri godine, od vojnog nuklearnog programa, "Petrohemijska korporacija Kine" (poznatija među naftašima kao "Sinopek grup") i Ministarstvo nafte u Teheranu potpisali su sporazum o kineskim investicijama od dve milijarde dolara u iransko naftonosno polje Jadavaran, koje se, sa 30 milijardi barela rezervi, smatra drugim po bogatstvu u svetu.

Događaj je označio ne samo jačanje strateškog energetskog partnerstva između dva zemlje, nego i početak realizacije kineskog dalekosežnog plana o ulaganju, kako se procenjuje, čak sto milijardi dolara u eksploataciju nafte i gasa u Iranu u narednih 25 godina. Istovremeno, to je najznačajniji sporazum koji je Iran potpisao sa nekom zemljom otkako se nalazi pod međunarodnim sankcijama zbog svog spornog nuklearnog programa.  

Kinesko-iranski sporazum je pripreman još od 2004, ali je potpisan, sticajem okolnosti, a možda i diplomatski promišljeno, upravo u trenutku kad je došlo do konfuzije u nastojanjima Vašingtona u Savetu bezbednosti UN da se Iran podvrgne još strožim ekonomskim sankcijama zbog navodne pretnje miru u regionu. Izgleda da će kinesko-iranski sporazum u ovom trenutku manje povrediti SAD, nego da je potpisan ranije, u jeku američkih ratnih pretnji Teheranu. Kina i Iran, ipak, nisu baš u svemu vodili računa o američkoj osetljivosti: plaćanja će se – što je novina u oblasti kojom dominira petrodolar – obavljati u evrima, jer iranska vlada smišljeno smanjuje devizne rezerve u američkoj valuti kako bi što manje od nje zavisila.

Kineski potez Iračani su shvatili kao početak razbijanja američke blokade stranih investicija u Iran. Blokada je dosad najviše pogađala britanske, francuske i nemačke petrolejske kompanije koje u Iranu imaju započete poslove, a od kojih Amerikanci traže da prekinu sve veze sa iranskom naftnom industrijom. "Sve zemlje koje žele da investiraju u velika iranska izvorišta nafte i gasa ne bi trebalo da propuste priliku", poručio je iz Teherana ministar nafte Hosein Nozari.

Kineski naftaši će iz izvorišta u Jadavaranu u naredne četiri godine "pumpati" 85.000 barela dnevno, a u toku tri godine posle toga još dodatnih sto hiljada barela svakog dana. Predviđen je i uvoz deset miliona tona gasa godišnje u toku 25 godina, počev od 2009. "Sinopek" će biti vlasnik 51 odsto akcija u Jadavaranu. Indijska državna "Korporacija za naftu i gas" posedovaće 29 odsto, a Iran preostalih 20 odsto akcija.

Kina je i dosad bila, posle Japana, drugi glavni kupac iranske nafte. Glavnina nafte koju ona uvozi dolazi iz zemalja Bliskog istoka (oko 60 odsto). U ukupnom kineskom uvozu nafte Iran se, sa 14 odsto učešća, nalazi na četvrtom mestu. Sada će se iransko učešće verovatno povećati, jer Kina namerava da do 2010. godine obezbedi stalne strateške rezerve "crnog zlata" za najmanje tri meseca, kako to čine razvijene zemlje.

Pošto je Kina još 2003. pretekla Japan kao drugi uvoznik nafte u svetu (izgleda, ipak, da se ove godine vraća na treće mesto), kineska naftna diplomatija vrlo je pazila da, ako zađe u američki "zabran", na svaki način izbegava konfrontacije. Umesto agresivnog nadmetanja, ona konkurentima nudi energetski dijalog i saradnju, odnosno neku vrstu fleksibilne nagodbe.

Od tog pravila delimično je odstupila tek ove godine. Najpre se u julu, uprkos monopolu američkih kompanija u Iraku, vratila na iračka naftonosna polja na osnovu jednog starog ugovora iz 1997. (istina na poziv vlade u Bagdadu). A sada je, rukovođena mnogo više nacionalnim dugoročnim interesima, nego obzirima prema demonstraciji američke moći u Persijskom zalivu, naglasila energetsko partnerstvo sa Iranom. Ipak, insistirala je u Teheranu da se iranski nuklearni program podvrgne međunarodnom nadzoru, u skladu sa zahtevima Saveta bezbednosti UN.

Ovih dana je nekoliko visokih kineskih ličnosti iznelo, u razgovoru sa Zbignjevom Bžežinskim, bivšim savetnikom američkog predsednika za nacionalnu bezbednost, svoje viđenje odnosa između SAD i Irana.

Sudeći po onome što je Bžežinski izneo u javnost, kineski lideri očekuju od Vašingtona nekoliko stvari. Prvo, Bušova administracija bi mogla sumirati finansijsku i političku štetu po same SAD od sukoba sa Iranom. Drugo, saznanje o obustavljenom iranskom vojnom nuklearnom programu nudi Vašingtonu "formulu za spasavanje obraza" i priliku za napuštanje politike odmazde, pritiska i sukobljavanja. Treće, možda je vreme da SAD i Iran počnu da pregovaraju – ako treba i uz posredovanje Kine.

Kina je ovim, bilo kakvo da bude reagovanje Vašingtona, predočila i poželjnu smireniju međunarodnu atmosferu u kojoj bi se razvijalo njeno energetsko strateško partnerstvo sa Iranom.